С а д р ж а ј
Миодраг Ђукић – Стриптиз код Џакера
Најновији драмски текст Миодрага Ђукића Стриптиз код Џакера носи поднаслов рустикална трагедија. Познаваоци драмског дела Миодрага Ђукића препознаће у поднаслову изоштрену иронију, вероватно и цинизам, којима Ђукић штедро натапа своје комаде. Смештајући збивање драме на Златибор – планину која истовремено симболизује здрав живот, аутентично географско поднебље и високи туризам, Миодраг Ђукић фигуративно предочава читаоцу да се Стриптиз код Џакера дешава у срцу Србије, односно да је Златибор метафора за Србију. У златиборском амбијенту налази се кафана, свратиште или пансион који води Џалe Џакер један од оних насилника који се као одређени антрополошки типови појављују и у другим Ђукићевим комадима који се баве анализом насиља. Насиље је, дакако, и овога пута једна од константи од којих аутор гради драму, али није доминантна, већ је равноправна са неколицином других. Читава галерија особених ликова појављује се у Џакеровом локалу, творећи живописну групу различитим поводима укључених људи који су повезани одређеним пословним или личним интересима или, пак, мржњом која се сама собом храни и обнавља. Уз ту групу домородаца који налазе какво-такво ухљебље у кафани, као какав оперетски хор делује група немачких туриста-ловаца, смештених иначе у пансиону, која жели да се врати у домовину са значајним ловачким трофејем – медведом... >>> види поговор
Миладин Шеварлић – Балканска рапсодија
Миладин Шеварлић наставља да проширује корпус социјално-критичких драма које се баве нашом стварношћу. Овога пута његова најновија драма испитује криминалне радње изразито присутне у подручју изградње станова, о чему нас, иначе, свакодневно обавештавају медији давши збирно име овој појави – “грађевинска мафија”...
...Нема сумње да је Миладин Шеврлић писац чији је део до сада оствареног опуса посвећен управо социјално-критичкој компоненти нашег друштва. У комаду Балканска рапсодија Миладин Шеварлић приказује механизам којим се остварује спрега странаца власника капитала са криминалцима из наше средине; тај механизам узајамног подржавања на свим нивоима (банкарство, полиција, локални моћници) омогућава да се лаковерни и наивни грађани увуку у куповину још неизграђених станова, при чему ће остати без новца, стана и било какве правне заштите. Ова појава, нажалост, није плод списатељеве маште, већ је преузета из живота као нешто што се свакодневно дешава, без обзира на то што разни државни режими обећавају да ће стати на пут криминалним радњама. У реалистичком маниру којим беспрекорно влада, писац нам до детаља предочава један могући модел остваривања пљачкања грађана, али и више од тога – незаинтересованост одговорних да такве неподопштине спрече... >>> види поговор
Мухарем Дурић – Х а н
Драма Мухарема Дурића Х а н најслојевитије драмско штиво овога аутора које је писац овог поговора до сада прочитао. Реч је о медитативно-контемплативном комаду који у први мах читаоца може подсетити на сложену прозну творевину једног Меше Селимовића, али, понављам, само у првој асоцијацији. Читалац ће, одмах затим, уочити да постоје само извесне спољашње, што ће рећи формалне додирне тачке и да се рукопис Мухарема Дурића одликује самосвојношћу израза, елиптичношћу дијалога и прецизно одређеним карактерима драмских лица. Хан је централно место драмског збивања, свратиште с преноћиштем, нека врста микрозаједнице која поседује правила понашања, људске комуникације и општења. Привремено боравећи у хану, посетиоци собом доносе своје биографије – часне и нечасне – навике, тајне и намере, да би их се једним делом ослободили управо у карантину који Мухарем Дурић мудро назива ханом. Хан се налази негде “на царском путу” у Босни, на пола пута између Београда и Дубровника, довољно далеко да би остао самосталан и довољно близу да би трпео њихове утицаје. Следећи искуства постмодерне, Дурић као драмске јунаке у хан уводи историјске личности, путнике који су у разна времена ходили тим друмом, авантуристе, људе сумњивих занимања, уходе, вернике и невернике свих врста, омогућивши им да део својих мутних послова обаве под заштитом хана или у његовој близини. Хан, дакле, представља неку врсту посебне територије и то његово својство поштују, мање-више, сви који се у њему нађу. У средишту хана столује Ага, јединствена личност, неприкосновени господар, мислилац, личност која је ослоњена на богато животно искуство; то искуство научило је Агу једној јединој истини – да не верује никоме...
>>> види поговор
Младен Гверо - Првоборци Ђавоље вароши
Драмски писац Младен Гверо јавља се драмом Првоборци Ђавоље вароши. Ако бисмо покушали да одредимо жанр овога дела, били бисмо на добром путу када бисмо га означили трагикомедијом. Али, ствар није тако једноставна, јер у трагикомедији драмски јунак требало би да из стања извесне среће падне у стање извесне несреће из кога ће се, на крају ипак некако искобељати. Гверов главни драмски јунак Јован Јовић могао би да одговара типолошком обрасцу када не би и сам имао довољно грехова због којих мора да сноси последице. Као активиста Партије добре воље успешно је излажирао изборе и допринео да његова странка победи; будући да није превише компромитован у јавности, страначко вођство поставља га на место председника општине и то је преломни тренутак када Јовић одбија послушност месној страначкој врхушки, то јест господи Милићу и Перићу, преиспољним дрипцима који имају једини циљ да се уграде у приватизацију јединог предузећа које добро послује и да га препусте извесном тајкуну. Јовић се противи приватизацији јер је и сам у том предузећу дуго радио и јер увиђа да је приватизација синоним за пљачку и богаћење. Страначка централа има начин да дисциплинује непослушне, па ће и Јовић искусити васпитне методе које страначки мајстори смишљају и спроводе... >>> види поговор
Гојко Шантић - П. П. Његош - Луча микрокозма /обрада и драматизација /
Шантићев приступ спеву пун је поштовања, а прожет је искуством сценске мудрости. Дубоко верујући да се и најсуптилнији и најапстрактнији текстови могу сценски прилагодити, Гојко
Шантић је Лучу микрокозма изделио на дванаест призора, односно сценских слика. Поштујући елементарне законитости позоришног догађања, Гојко Шантић је, потом, одредио основну линију драмског сукоба. Њега чини диспут Човека са Свемогућим и Сатаном и у тој распри, вођеној у стиху, његошевском десетерцу чија метафоричност и вишезначност измичу метричким ограничењима и успевају да се вину до филозофских питања, Његош исписује низ алегорија и најсуштаственијих питања човекове егзистенције, од којих је, нема сумње, у средишту песникове пажње однос човека према Свемогућем. Али, тај однос помућен је, а често и угрожен деловањем Сатане и искушењима које човеку нуди. Као сценски лик појавњује се и сам Његош у улози наратора и тумача појединих делова спева, али и као песнички субјект који – свестан људских ограничења – приводи диспут крају стиховима:
Ми смо искра у смртну прашину,
Ми смо луча тамом обузета...
>>> види поговор
Радомир Путник – П о г о в о р
Едиција Савремена српска драма КЊИГА 39
Издавачи: УДРУЖЕЊЕ ДРАМСКИХ ПИСАЦА СРБИЈЕ, 11000 Београд, Господар Јевремова 19 и ПОЗОРИШТЕ “МОДЕРНА ГАРАЖА”, Мајке Јевросиме 30
www.drama.org.rs
Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
За издаваче: Миодраг Ђукић и Братислав Петковић
Одговорни уредник, Миодраг Ђукић
Главни уредник, Момчило Ковачевић
Извршни уредник, Недељко Бодирога
Редакција: Миладин Шеварлић, Бошко Сувајџић, Снежана Кутрички, Милан Миња Обрадовић, др Едуард Дајч, Радомир Путник
Коректура - Редакција
Ликовно и техничко решење, Ново Чогурић
Припрема за штампу, Светозар Станкић
ISBN 978–86–85501–28-9
Штампа и повез: “ГРАФОРЕКЛАМ”, Параћин
Штампање завршено септембра 2009.
Тираж: 300 примерака
