С а д р ж а ј:
Александар Поповић – Трка с временом
Драма Александра Поповића, Трка с временом, представља парадигматичну, скоро надреалистичку фантазмагорију на тему наше, овдашње, “новокомпоноване” стварности. Мали људи, локални типови с периферије, из полусвета или из суседства, какве знамо из ранијих Поповићевих комада, овде су се преобразили у савремене мешетаре и бизнисмене. То су, дакакао, гротескне, симболичке фигуре, зване Деда Меда, Баба Жаба, Тата Мата и тако даље, које, овога пута, не говоре познатом поповићевском мешавином периферијско-занатлијско шатровачког и ко зна каквог све не жаргона, већ се служе исквареном српско-енглеском (боље рећи: америчком) језичком мешавином, карикираним језиком компјутера, интернета и спотова, синтетичким језиком краја двадесетог века.
У њиховом свету, а то је свет у којем и сами живимо, без обзира колико то заиста примећујемо, све је само једна сулуда гротеска. Све је изокренуто и изобличено, сва су мерила померена. То је земља чуда, и то је време чуда, на наш, заошијани, балкански начин... >>> види поговор
Слободан Стојановић – Кућа на брду
Кућа на брду Слободана Стојановића, дело је настало 1967. године. Писано је по обрасцу реалистичке, психолошке, породичне драме. Градећи драмске ликове, оцртавајући њихове судбине и преплићући њихове сукобе, Стојановић оцртава контуре једног од преломних тренутака у развоју нашег друштва. Од рата и револуције прошло је двадесетак година. Време је довољно за свођење многих судбинских рачуна. На матрици распада породице, сукоба оца и синова, те симболичке слике потапања села и прекопавања гробова, покрећу се темељна питања о части и смислу жртвовања, манипулацији људском чашћу, своде се животни рачуни синова и оца на крају пута, прави се биланс промашених живота, на средокраћи између вере у идеале и стварности, која са том вером уме да се цинично поигра, па се, чак, чини се, са закономерношћу њоме цинично поиграва. Стојановић уверљиво гради своје ликове, уграђујући их, постепено, у слику општих околности у оквиру којих се њихов живот одвија. Он то чини без експлицитности и директних исказа, он своје јунаке психолошки нијансира и зналачки сучељава њихове мотиве. Штавише, он успева да литерарно одбрани њихове емоције, тако да оне, упркос сентименталном набоју не делују ни тривијално, ни неубедљиво...
Драган Томић – С л а в а
Шлогирани, самртни Титов генерал, Митар Дрен, лежи у свом великом, пустом, генералском стану. Чува га, послата из војне болнице, докторка Весна, избеглица из Хрватске. Долази Ненад, генералов унук, млади београдски пацифиста. Затим Голуб, Ненадов стриц и генералов син, командант “српске гарде”, са хрватског ратишта, те, најзад, Маја, телевизијска водитељка и Ненадова девојка. Ето оквира, у којем се одвија Томићева драма Слава. Савремена драма, која се бави догађајима или рефлексом догађаја с почетка
деведесетих година у Југославији, писана без историјске дистанце. Ова драма Драгана Томића доказ је да се и без те фамозне дистанце може написати дело засновано на литерарним претпоставкама, те на продубљеној психологији ликова, дело што рефлектује, како сложености и противречности друштвене ситуације, тако и индивидуалне координате, које ове ликове чине веродостојним и реалистички заснованим. На сведеном драмском простору, Томић успева да односима и сукобима јунака покаже драматичне противречности историјских збивања и да, у исто време, изгради индивидуалне, интимне сфере, у којима се сваки од ликова креће...
Радомир Путник - Последњи тренуци краља Александра и краљице Драге
Радомир Путник написао је, не тако давно, текст за телевизијску серију о династији Обреновића. Била је то занимљива и радо гледана прича, која је евоцирала драматичне тренутке наше повести с краја прошлог и почетка овог века, и изнела на светлост дана многе заборављене ликове, протагонисте и жртве збивања узиданих и темеље историјске зграде, под чијим рушевинама данас
живимо, преиспитујући своје погрешке и своје волунтаристичке процене.
Драма Последњи дани краља Александра и краљице Драге, дело је написано од “вишка” материјала преосталог после писања серије, и представља својеврсни, психолошки, интимистички закључак те велике епско-драмске творевине, тренутак свођења животних рачуна двоје протагониста.
Краљ Александар и краљица Драга налазе се сакривени у тајној одаји двора, док атентатори вршљају наоколо, тражећи их. Драмско време идентично је преосталом времену њихових живота. За отприлике један сат драмског и реалног времена, атентатори ће их наћи, те ће се њихова драмска и животна прича завршити. Ово
временско поклапање доприноси драмској тензији, а преданост судбини трагичних љубавника и неуспешних краљевских супружника чини уверљивим препуштање сећањима и отвара простор за суптилно психолошко суочавање са контраверзама њиховог, већ прохујалог, живота, разстрзаног између љубави, амбиција, властољубља, државних интереса, дворских интрига, личних слабости и недозрелости...
Стеван Копривица – Дуго путовање у Јевропу
Неких десетак година, од раних осамдесетих до почетка деведесетих, Дуго путовање у Јевропу Стевана Копривице, у режији Егона Савина и са Лазаром Ристовским у улози књаза Николе, било је, како се то каже, култна представа на сцени Београдског драмског позоришта. То је сатирична гротеска о апсолутној власти, схваћеној на балкански начин, и о још којечему.
Прича о књазу Николи, нарцису и самодршцу, који дели шаком и капом ордење, расписује порезе, поткупљује сердаре, гуши побуне, а од њихових вођа ствара послушнике и продане душе, узима зајмове, које не враћа, бави се демагошким политичким маркетингом, свађа се са Србијом, и тако даље, а, изнад свега, жели да се представи као европејац и да своју малу, источну деспотију на велика врата уведе у ту “Јевропу”, од које се, сваким даном, у сваком погледу, све више удаљава, представља, како драмско збивање чврсто ситуирано у времену, тако и ванвременску параболу о начим механизмима власти, што надживљују епохе и идеологије. О нашем менталитету, издајама и гложењима, недомашеностима и произвољностима, наличју наших митова о чојству и херојству, о левантинској притворности, о манипулацији, о ибијевској спрдњи, о поигравању светињама и циничном релативизовању вредности. Сви ови мотиви, дати кроз бројне ликове, скициране потезима прецизне типологије, уткани су у ефектно склопљену, динамичну драмску игру, у чијем центру, као спиритус мовенс, стоји велика, гротескна фигура књаза Николе, парадигматичног демијурга привида и продавца балканске магле.
Миладин Шеварлић - П о г о в о р
- - о о О о о - -
Едиција Савремена српска драма КЊИГА 6
Издавачи: МУЗЕЈ ПОЗОРИШНЕ УМЕТНОСТИ СРБИЈЕ и УДРУЖЕЊЕ ДРАМСКИХ ПИСАЦА СРБИЈЕ 11000 Београд, Господар Јевремова 19
www.drama.org.rs
Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Одговорни уредник, Миодраг Ђукић
Главни уредник, Александар Милосављевић
Редакција: Миладин Шеварлић, Жељко Хубач, Радомир Путник, Драган Томић, Владимир Ђурић Ђура
Коректура - Жељко Хубач
Ликовно и техничко решење, Ново Чогурић
