С а д р ж а ј:
Миодраг Ђукић – Б а ш т и н и к
Звучна кулиса нашег дијалога компонована је у складу са “бекграундом” драме “Баштиник” коју опсервирамо. Уместо бата корака, звукографијом титрају откуцаји срца:
ПОГОВАРАЧ:
Човек је просто устрашен од сценске енергије која притајена дрежди у том ситном и упорном дамару Баштиника. Лако је вама. Ви сте како рече колега Шеварлић, изразита, особена и препознатљива ауторска појава међу савременим српским драмским ствараоцима”.
АУТОР:
А шта рече поговарач?
(Пауза)
Цитирајте мало самога себе!
ПОГОВАРАЧ:
Поговарач рече... Како бих рекао...? Цитирам: “Ако писца, изнад свега, чини самосвојност његовог стваралачког рукописа, онда за Миодрага Ђукића можемо
устврдити да је изразита, особена и препознатљива ауторска појава...”
АУТОР:
Не примам комплименте преко посредника. Кажите коначно шта ви кажете!
ПОГОВАРАЧ:
Захтевни сте, гос’ин Аутору. Захтевате третман Ваше драме из прве руке?
АУТОР:
Захтевам само да је не тумачите из прве снеруке...
ПОГОВАРАЧ:
Дакле, тражите од мене теоријско – есејистични монолог о Баштинику?!
АУТОР:
И најгора монодрама је боља од поговора.
ПОГОВАРАЧ:
Али ово је дуо – драма од поговора.
АУТОР:
Немојте ме терати да резилим и псујем на Црвено слово! Ја сам ипак професор Историје религије... >>> види поговор
Синиша ковачевић - Зечји насип
Разговор за поговор тече у савамалској биртији. На столовима плави карирани чаршави, металик црвена пепељара оштрих ивица намењена више сечењу дуванског дима него гашењу пикаваца, сланик и празна чинија од тврдо куваних јаја.
ПОГОВАРАЧ:
Сећаш ли се “Сине” есеја Цилета Лазина... “Добар дан Синиша Коваћевићу!” Читали смо га у радничкој мензи... “Плави салон” визави Академије.
АУТОР:
(Загледан у Саву кроз музгаво окно)
Као кроз маглу.
ПОГОВАРАЧ:
(Гледа кроз орошену чашу)
Парафразирам! “Синиша Ковачевић ће тек писати драме... и на несрећу, од тога можда и живети.”
АУТОР:
На срећу, ја сам велики драмски писац... чак сам написао и Велику драму. Ништа лакше него бити пророк моје каријере.
ПОГОВАРАЧ:
Зечји насип си жанровски одредио као “Савремену трагедију” Није ли то “контрадикцијо ин адјекто”?
АУТОР:
Ноћас је ноћ... Немој да бауљамо по теорији жанра.
ПОГОВАРАЧ: Твој “Олујни ноктурно у Савамали” одолео је критичарским ветровима.
АУТОР:
Нису то ветрови... то су прдежи.
ПОГОВАРАЧ:
’Де се сети Насипа... из далеких осамдесетих прошлога века. Као кроз ову савамалску маглуштину... сећам се да си тада био студент треће године... и да смо много више времена траћили у “Плавом салону” са дунђерима... него на предавањима типа еx катедра. Ако се онај ко Зечји насип поговара не вара, тај студентски рад се звао Последње капи?
АУТОР:
(Нагну до последње капи)
Конобар! Искапили смо, понови туру!
ПОГОВАРАЧ:
Зечји насип? Сложио бих се са оним критичарем од селектора да наслов звучи интригантно... >>> види поговор
Стеван Копривица - Tre sorelle
(Поговорљиви дијалог Стеве Копривице у улози АУТОРА и моје маленкости у роли ПОГОВАРАЧА води се у барци коју весламо по Бококоторском заливу од Прчња до Пераста, заобилазећи Госпу од Шкрпјела. Весламо у плавим маглама далеке прошлости Боке, јер весламо без кормилара. Бијели ленцуни надимају се под налетима јаког југа, док из даљине допире грмљавина надолазећег невремена.)
ПОГОВАРАЧ:
Богме Стево ти ћеш постати легендаран....
АУТОР:
Молим? Не чујем те од вјетра. Југо пуше ко махнит.
ПОГОВАРАЧ:
(Дерући се ко махнит)
Ти си наш усамљени драматичар мушког рода који у срж драмске радње ставља женске ликове. Ти елизабетанску драмску традицију третираш за суву шљиву?!
АУТОР:
Ма, пушти ме да веслам!
(Пауза)
Је ли, како то мислиш да сам легендаран?
ПОГОВАРАЧ:
Па тако, буквално... Тре сореле ти је драма – легенда у женској судбини, а опус ти се ослања на све саме легенде.
АУТОР:
Пре бих рекао да су то приче и приповести везане за одређене локалитете.
ПОГОВАРАЧ:
Штоно рече Молијер, и ти “своје благо узимаш тамо где га нађеш”.
АУТОР:
(Пљуну у дланове и нервозно пљусну веслом по ветром узнемиреној модрини)
Штоно рече Маркес, нема универзалног без локалног илити штоно рече Капетан Миша, нема универзитета без локалитета... >>> види поговор
Ђорђе Лебовић - Војник и лутка
Драма Војник и лутка почившег драмског аутора Ђорђа Лебовића, творена је у Тел Авиву 1996–98. Настала као сценска варијација ТВ драме Лутка са кревета бр. 21, драма Војник и лутка представља студиозан наставак Лебовићевог опуса зачетог Небеским одредом, носећи основне карактеристике и те тематике и те драмско – есеистичке линије. Аутентични доживљај логора, сам по себи екстремно драматичан, Лебовић је као и у Логору ослободио уплива документарног, да би основну драматику као провокацију могао дићи до трона на коме обитавају општељудске дилеме. Његова Вилма Рајнер, до рата девојчурак,
девојка – сужањ у Аушвицу, а сада лекарка, удата Калдерон – носилац је једне судбинске дилеме без могућности катарзе: у логору се сучелила са страшним избором за који је била потребна и велика храброст и дивовска морална снага: бити жива лутка за уживање “великих ратника” између два јуриша, или завршити у крематоријуму? Невина и неискусна, девојка је тада показала само једну слабост – слабост према животу. И Вилми Рајнер, и осталима који су се спасли на тај начин, писац поручује: Побегли сте од смрти али не и од судбине коју нуди живот сачуван на такав начин... >>> види поговор
Миладин Шеварлић - Змај од Србије
(Шетамо)
ПОГОВАРАЧ:
Вашом драмском “хроником”, историју препознајемо као фарсу. Ваша унеобичајена запитаност над српском историјом суптилно подлеже Вашој вештини изузетног, талентом и занатом обдареног драматичара.
АУТОР:
Змај од Србије је круна моје искрене запитаности како се све може мењати, тумачити, употребити и злоупотребити историјска истина у драмском тексту чија се радња збива у прошлости.
ПОГОВАРАЧ:
Ваша драма је ренесансног исходишта “драме у драми”, са нескривеним алузијама на Шекспирову “Мишоловку” у Хамлету. Змај од Србије је и отелотворење скривене стварности паланачког духа и менталитета. Да ли се стога драма завршава у лакрдији?
АУТОР:
Тај нарушени карневалски мизансцен, како рече Буца Мирковић, разоткрива оно испод, иза: суштину страначких политичких борби и интереса.
ПОГОВАРАЧ:
И не само карневал: критички настројени дух разара свакакву паланачки обоготворену конвенцију у којој се поништава индивидуалност. “Под влашћу обичајног морала – пише Ниче – оригиналност сваке врсте стекла
је немирну савест.”
АУТОР:
Та савест обукла је филозофа у костим дворске луде... >>> види поговор
Милан Миња Обрадовић - П о г о в о р
- - о о О о о - -
Едиција Савремена српска драма КЊИГА 21
Издавачи: УДРУЖЕЊЕ ДРАМСКИХ ПИСАЦА СРБИЈЕ, 11000 Београд, Господар Јевремова 19 ; ПОЗОРИШТЕ “МОДЕРНА ГАРАЖА”, Мајке Јевросиме 30 и Културно просветна заједница Београда, Змај Јовина 4
www.drama.org.rs
Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
За издаваче: Миодраг Ђукић, Братислав Петковић и Живорад Ајдачић
Одговорни уредник, Миодраг Ђукић
Главни уредник, Момчило Ковачевић
Извршни уредник, Биљана Остојић
Редакција: Миладин Шеварлић, Драган Томић, Владимир Ђурић Ђура, Снежана Кутрички, др Едуард Дајч
Коректура - Редакција
Ликовно и техничко решење, Ново Чогурић
Технички уредник, Небојша Кузмановић
