ПРЕВОДИЛАЦ

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

Facebook

ЛИЦЕНЦА - LICENSE

Биографије, фотографије и непотписани текстови (осим ако другачије није назначено) су под лиценцом Creative Commons: Ауторство - Делити под истим условима


Biographies, photos and unsigned articles (unless otherwise noted) are licensed under Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International.

*НАПОМЕНА

За драме и ауторске чланке ауторска права имају аутори или носиоци права. Дозволу за објављивање, умножавање, извођење или друго јавно коришћење можете тражити директно од аутора или власника ауторског права. Податке о ауторима можете добити преко Удружења драмских писаца Србије, од техничког секретара удружења Биљане Остојић, преко ел. адресе: ОВДЕ



Савремена српска драма број 24 / 2005 ПДФ Штампа Ел. пошта

 

С а д р ж а ј:

 


 

Миладин Шеварлић - Душевна болница

Миладин ШеварлићМиладин Шеварлић је етаблиран у великог драматичара и једном парадоксалном чињеницом: упркос факту да је, фала Богу, и жив и здрав, штедро нам нуди сопствену заоставштину. У прошлом веку, сада већ далеке 1983. године, рукописана је његова драма Душевна болница, чија се радња “у симболичком смислу, дешава у једном, јединственом амбијенту, што, и поред неопходних промена, мора бити уочљиво.”
Аутор је, дакле, драму лоцирао у “један, јединствени амбијент”, сместио је на миљеу тканом и сатканом од ванвремене мета асоцијативности и универзалних кодова тако иманентних Шеварлићу. Драмом несметано кола комика “до крви сродна” и са претцима и са потомцима, комика која визионарски конотира са модерним временима као нокат са месом. Прпошне драмске персоне настале под пером Миладина Шеварлића заправо су више данашњари него јучерњаци. Притом, Душевна болница нас испотиха, из непрегледног метафизичног даља учитељски мудро запиткује: Јесу ли душевне болести заразне? Када ће лудило коначно мутирати у лудус? Зашто и бацили силазе са ума у контакту са сивим ћелијама које творе људску мисао? Прети ли пандемија и васцелом паноптикуму? Ако сви одлепимо и винемо се у “шано душо”, ко ће онда разликовати узлет “изнад кукавичјег гнезда” од ординарних цивилиизацијских узлета?... >>> види поговор

 


 

 

Стојан Срдић - М а к с и м - драма

Стојан СрдићДраматичар Стојан Срдић творио је свог Максима као историјску драму и са ослоном на и са отклоном од Женидбе Максима Црнојевића. А, условљеност своје драме “утитељицом живота”, аутор накнадно условљава скепсом обавијеном велом сумње: “Ако се збило, збило се у Зети и Млецима од 1478. до 1490. године.” Међутим, драми која се тако помно упија “како упијач срче добро мастило” сумња у фактографију постаје ефемерна за питку епски опричану причу са трудом драматичара да је оприча ко деда унуку, цупкајући га на крилу од клецавог колена. Притом, Срдићева прича о Максиму, касније Скендер-бегу је српска у најплеменитијем значењу те толико пута и литерарно профанисане речи. Историографија дакле, нити је запрека нити препрека расписаном драмском аутору да уобличи једну посве занимљиву драму од доброг заната и од пуног еснафа, драму која почесто од свог читаоца “захтева” да заборави чак и на Лазу Костића и његову “стожерицу” свега што се, наравно, уз народну песму, може везати за драматику лика Максима и изакулисну драматургију слика и прилика на двору Црнојевића... >>> види поговор

 


 

 

Ирена Шаровић - М а л и  Б о г

Ирена ШаровићКакве драматичаре недри проф. Синиша Ковачевић на БК Академији и какви драмски писци стасају под његовом паском, потврђује својим примером Ирена Шаровић, драмом Мали Бог насталом на трећој години Групе за драматургију поменутог Универзитета.
Драма Мали Бог, очигледно никла из “дубине душе” аутора, представља једну врсту диспута у најдрамскијем смислу те речи; представља иритантан и интригантан облик драмске расправе настале на славним традицијама француске драматургије те врсте, оличене у имену и делу Маривоа. Дакле, Мали Бог не поседује линеарну фабулу, спољашња драмска радња је свесно и чини се намерно окрwњена и круњена на рачун филигрански грађених односа међу ликовима и експлицитног драмског сукоба. А ликови (Матија – позоришни редитељ, Марија, његова жена – професор књижевности и Мина, глумица – Матијина љубавница), поседују прецизно профилисане карактере еманиране кроз жестоке и ретко сценичне вербалне сукобе и кроз иманентне расправе које пулсирају комадом, не као ординарни диспути него као откуцаји рањеног срца. Поред сплета и колоптета филигрански тканих односа једног некласичног љубавног троугла, комад Ирене Шаровић поседује сијасет особености документаристичке драмске фактуре која више него интелигентно и интригирајуће егзистира на оштрој ивици између овлаш асоцијативности и отворене животне препознатљивости ликова и ситуација. Све то, без трунке баналности, без бахатости и цинизма кога нужно иритира женски осветнички порив; без примеса лоше намере, без трага накане да се људски и уметнички дигнитет драмских персона доведе у питање... >>> види поговор

 


 

 

Радмила Јовановић - К а р а к о н џ у л а

Радмила ЈовановићДрама Караконџула је дипломски рад на Групи за драматургију Академије уметности “Браћа Карић” у класи проф. Синише Ковачевића. Млађана драмска списатељица Радмила Јовановић је храбро уронила у тематски оквир у коме доследно, опоро и грубо обликује слику савремене обезљуђености, здушно негујући прегршт мотива ововремене и новодошле алијенације. Караконyула је стилски децентно и жанровски кохерентно драмско ткиво жестоког набоја и жешћег бриа. У драми посебно импресионира резак и бритак, ретко ритмичан дијалог који рентгенски скрозира и скенерски скенира карактерне црте обезљудених ликова. Судећи по наслову (Караконџула је по паганском веровању нечиста сила, утвара, авет, страшило), очекивали смо да “физибилити” етно драме или могуће хорора. Међутим, комад се догађа и по децидираном одређењу писца, “сада и овде”, као жестока, фрагментарно и психолошка драма хомо руине Братислава, Бате – лауреата НИН-ове књижевне награде, његовог брата Немање грађеног од кудикамо деликатнијег људског материјала и три Батине женске: Надежде, Татјане и Анђеле – девојке са села...

 


 

 

Спасоје Ж. Миловановић - Софија Ставрић или смрт односно Уметност преживљавања
- комедија из савременог живота у дванаест рунди прекинута нокаутом у десетој

Спасоје Ж. МиловановићПоднасловна жанровска и структурална опаска аутора да се ради о “комедији из савременог живота у дванаест рунди прекинутој нокаутом у десетој”, жини се да квалитетније и квантитетније од сваког есеизирања или естетизирања одређује комад драматурга Спасоја Ж. Миловановића. Уосталом, ко ће коме, ако неће свој своме. Наизглед расуте, али не и раштркане фабуле, сруктура и фактура ове
комедиографске творевине је пре свега драмолетна. Њени драматуршки механизми могу вам се учинити неподмазаним, јер понекад иритантно зашкрипе, парајући слух тзв. теоретичара – чистунаца. Но, аутору за утеху и шкрипа неподмазаних Тесписових кола запарала је, озвучила и зачела легенду названу театром. И заиста: модерност и како би Шкловски рекао “онеобичавање” драмских ситација у којима Миловановић опрезно плива вештином рибе, која се некоћ давно упецала па спонтано отргла са удице, уводи нас у драматуршке токове и драматске кодове којима је ђаволски тешко наћи пандана у окриљу савременог Српског драмског круга. Наравно, посебност Миловановића као драматичара није бескрупулозна јер није посебност по сваку цену или по цену заната чак... >>> види поговор

 


 

 

Едуард Дајч - И з а  о г л е д а л а - небалсамована комедија у седам чин-чинова

Едуард ДајчНадасве плодан и искусан писац какав је дакако фон Дајч, не свршава свој комад тако како га зачиње, не би ли током свршавања ове својеврсне драмске хронике било превише “и бласа и бљака”. Да би доследно испоштовао максиму “Пан метром аристом”, сочинитељ свесно претаче епилог драме у песму као баланс естетици ружног од које врви ласцивни драмски проседе пролога. Делом ослоњена на Грађанску трилогију истог аутора, драма Иза огледала, грађански је преслободно интонирана кроз опсесивна хтења аутора ка “апате буржуа” илити “запањити грађанина”. Обзиром да драма бескрупулозно дрма, измешта и раскорењује етаблиране постулате декадентно грађанског, Едуард Дајч нам у окриљу особеног драмског миљеа нуди спектар самоиронијске дистанце према сопственим коренима. (Упркос стриктном одређењу драмског писца да су “сви догађаји измишљени и свака сличност је случајна.”) Комичним узлетима драмске хронике Иза огледала, и главом и бакенбардама, Едуард фон Дајч експлиците показује како су неке торжествене породичне приче “чипкин дим” за скоро заборављену дечју игру Попариче пиче... >>> види поговор

 

 


 

Милан Миња Обрадовић - П о г о в о р

 


- - о о О о о - -


 


Едиција Савремена српска драма КЊИГА 24


Издавачи: УДРУЖЕЊЕ ДРАМСКИХ ПИСАЦА СРБИЈЕ, 11000 Београд, Господар Јевремова 19 ; ПОЗОРИШТЕ “МОДЕРНА ГАРАЖА”, Мајке Јевросиме 30 и Културно просветна заједница Београда, Змај Јовина 4

www.drama.org.rs

Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели

За издаваче: Миодраг Ђукић, Братислав Петковић и Живорад Ајдачић

Одговорни уредник, Миодраг Ђукић

Главни уредник, Момчило Ковачевић

Извршни уредник, Биљана Остојић

Редакција: Миладин Шеварлић, Драган Томић, Владимир Ђурић Ђура, Снежана Кутрички, др Едуард Дајч

Коректура - Редакција

Ликовно и техничко решење, Ново Чогурић

Технички уредник, Небојша Кузмановић

Share/Save/Bookmark
 

ПРЕПОРУКЕ

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер