ПРЕВОДИЛАЦ

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

Facebook

ЛИЦЕНЦА - LICENSE

Биографије, фотографије и непотписани текстови (осим ако другачије није назначено) су под лиценцом Creative Commons: Ауторство - Делити под истим условима


Biographies, photos and unsigned articles (unless otherwise noted) are licensed under Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International.

*НАПОМЕНА

За драме и ауторске чланке ауторска права имају аутори или носиоци права. Дозволу за објављивање, умножавање, извођење или друго јавно коришћење можете тражити директно од аутора или власника ауторског права. Податке о ауторима можете добити преко Удружења драмских писаца Србије, од техничког секретара удружења Биљане Остојић, преко ел. адресе: ОВДЕ



Савремена српска драма број 29 / 2007 ПДФ Штампа Ел. пошта

 

С а д р ж а ј

 


 

 

Миодраг Илић - Вукоманов повратак - драма у три чина са епилогом

Миодраг ИлићДобитник “Нушићеве награде” Миодраг Илић написао је Вукоманов повратак, драму у три чина с епилогом. Познат као писац који успешно истражује етичке проблеме наше савремености – чак и када се бави темама из историје – Миодраг Илић описује на који се начин и са каквим питањима суочава Вукоманова породица која је за време “Олује” избегла из Дрниша у Београд. Измештени из завичаја, лишени своје природне средине, сукобљени с патологијом и равнодушношћу велеграда, чланови Вукоманове породице доведени су до несавладивих проблема који мањим делом проистичу из судара два менталитета (патријархалног и велеградског), а већим
делом из спора који јунаци драме имају са судбином. Миодраг Илић прецизно води свих петоро јунака, чланова Вукоманове породице, ка неумитној пропасти као јединој извесности у њиховом неизвесном статусу избеглица. У почетној ситуацији писац нам представља Вукомана и укућане као особе које су се – приморане да напусте родни крај – обреле у Београду и покушавају да се у њему снађу. Већ смо у том првом чину свесни недаћа које су сколиле Вукоманову породицу, и већ је тада наше саосећање упућено овим невољницима, да бисмо – у другом и трећем чину – увидели да и од зла има горе, да краја несрећама нема. Син Небојша прогоњен грижом савести постаје случајна (или намерна?) жртва криминалаца, кћи
Свјетлана после романсе са странцем одаје се проституцији, млађи син Ратибор, огрезао у криминал, после затворске казне одлази у иностранство да би спасао главу, а Вукоман – чијој је жени Весели “препукло срце” – остаје сам да се пита где је погрешио, односно, где је трагична кривица његове породице која је уништена.

 

 


 

 

Миодраг Ђукић - П а п а г а ј  - драма у пет чинова

Миодраг ЂукићУ драми Папагај Миодраг Ђукић испитује двојство илити дуализам човекове природе; полазећи од тезе да се у човековој свести увек крију барем два опречна становишта или принципа, писац жели да открије који и какви животни и спекулативни механизми утичу да покаткад доминира један, а каткад други принцип. Радња драме смештена је у психијатријску клинику, чиме писац ствара претпоставку измештеног или изолованог света у коме се драмски јунак Филимон Хубач представља као располућена личност, као јединство супротности идеалистичког и механицистичког принципа, као нека врста споја Манових јунака Сетембринија и Нафте који живе на почетку двадесет првог века, када су се већ догодиле све трагедије и када је историја цивилизације окончана. “Вечност је у смрти и ништавилу, а не у животу и уметности. Ружно је смисао свега постојећег а лепота је само узгредан продукт његове мутације”, вели Ђукићев драмски јунак Мататије Мелхиседек, иначе главни лекар и мислилац у психијатријској болници. Његове речи откривају да је једно од главних Ђукићевих списатељских оруђа инверзија којом ствара ироничан отклон од стандардних или општих места промишљања човековог живота. Писац користи инверзију и када на сцену доводи Дечака и Девојчицу који својим стармалим дијалошким дуетима релативизују сваку старосну границу и заокружују Ђукићев гротескни поглед на свет.

 

 


 

 

Драган Томић  - Р а с к р ш ћ е  - драма

Драган ТомићДрама Раскршће Драгана Томића награђена је на конкурсу Удружења драмских писаца Србије 1980. године, а у више наврата доживела је поставке на бројним сценама у нас. Овим комадом, у ствари, Драган Томић промовисан је као драмски писац чији су
комади, потом, с великим успехом приказивани у нашим позориштима. Драма Раскршће већ својим симболичним насловом показује на могућности које сваком намернику пружа место одакле се гранају путеви у разним правцима. Драган Томић нам својом драмом доказује да се могућности одласка подразумевају, али да је далеко теже остати у месту, у породици која је изнутра разједена мржњом којој се не знају разлози, у савременој сеоској породици у којој је инат основни мотив покретач али и критеријум припадништва породици. Томићева драма разликује се од сеоских идила у којима је крајем деветнаестог века величан сеоски живот, таман онолико колико се један жанр разликује од другога. Мржња, инат и нека необична приврженост драмских јунака Тадића су константе Томићеве драме које одређују оквире, психолошке профиле ликова и домете саме драме. Писана као дело отворене форме, Томићева драма пружа велике могућности за исказивање савременог погледа
на село и његове обичаје. Драматург Душан Ч. Јовановић вели: “Ако је сукоб услов сваке драме, онда Раскршће у потпуности одговара оваквом захтеву.

 

 


 

 

Александар Ђаја - Јанковац - потопљени свет - драма

А. ЂајаДрама Александра Ђаје Јанковац – потопљени свет, писана 1989. године, поседује и данас нежељену актуелност. Реч је о делу у коме се постепено постављају све сложенија питања која истовремено захватају и савремени живот у пређашњој Југославији, али и тегобну прошлост Другог светског рата и њено мучно наслеђе које се јавља у новим, данашњем времену примеренијим облицима. Ђаја драму поставља као потрагу за археолошким налазом; испод цркве у Јунковцу налази се бетонска плоча, а млади археолог Ненад – тркајући се с временом, јер ће пуштањем у погон бране за хидроцентралу црква бити потопљена – покушава да открије шта се
крије иза те плоче. Александар Ђаја је писац који суверено влада драмском техником задржане експозиције, па нам његова драма потраге дозирано открива сложену причу о љубави, пријатељству, издајству и смрти, али и више од тога, судбину мултиетничке заједнице која је разорена услед усташког терора. Прошле су године, па деценије, и преживели јунаци – сада средовечни Споменка и Звонимир – сећајући се мртвога Владана, и нехотице подвлаче црту рачунајући шта су добили а шта изгубили. Јанковац њихове младости није Јанковац хидроцентрале, као што ни Јанковац из времена изградње бране неће бити исти за Ненада и Споменкину кћи
Милену. Александар Ђаја постепено доводи до сазнања драмске јунаке да се злочини, почињени у Другом светском рату, не смеју заборавити, као што се, такође, не смеју заборавити ни хуманистичка начела на којима почива свако уређено друштво.

 

 


 

 

Стамен Миловановић  - К о н с т а н т и н 

Стамен МиловановићДрама Константин представља нам писца Стамена Миловановића. Овај аутор латио се уведене теме у светској и нашој драматургији – борбе за власт која се води у оквиру императорове породице. Реч је о владару Римске империје Константину (306-337.) који је на челу царства у доба његове декаденције и снажења хришћанства. Стамен Миловановић води драмску причу сигурном руком, настојећи да у свакој сцени оствари складну спрегу догађаја, пластично профилисаних ликова и заснованости њихове психологије. Писац у форми драмске хронике слика развој борбе за престо, стварање породичне завере која ће све личности довести до катастрофе а царство до даљег расула. Завереници – Константинова супруга Фауста и његов ванбрачни син Крисп који постаје Фаустин љубавник – бивају сурово убијени, али Константин, иако задржава владарски трон, бива мучен грижом савести због злочина које је починио и утеху ће безуспешно покушати да нађе у окриљу хришћанске религије. Завршни призор драме представља Константина као жртву
сопствене частољубивости, као човека који је касно спознао шта су људске врлине. Али, у драми Стамена Миловановића није допуштена могућност разрешења или искупљења, једино што је још преостало силнику Константину јесте сазнање о доживотној патњи. Ова драма, разуме се, метафорично говори о судбини свакога самодршца који заслепљен влашћу коју врши губи људску димензију и постаје тиранин.

 

 


 

Радомир Путник - П о г о в о р

 


- - о о О о о - -


 

 

Едиција Савремена српска драма КЊИГА 29


Издавачи: УДРУЖЕЊЕ ДРАМСКИХ ПИСАЦА СРБИЈЕ, 11000 Београд, Господар Јевремова 19 ; ПОЗОРИШТЕ “МОДЕРНА ГАРАЖА”, Мајке Јевросиме 30 и Културно просветна заједница Београда, Змај Јовина 4

www.drama.org.rs

Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели

За издаваче: Миодраг Ђукић, Братислав Петковић и Живорад Ајдачић

Одговорни уредник, Миодраг Ђукић

Главни уредник, Момчило Ковачевић

Извршни уредник, Живорад Ајдачић

Редакција: Миладин Шеварлић, др Рашко Јовановић, Снежана Кутрички, Милан Миња Обрадовић, др Едуард Дајч

Коректура - Редакција

Ликовно и техничко решење, Ново Чогурић

Технички уредник, Мирјана Зобец

Share/Save/Bookmark
 

ПРЕПОРУКЕ

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер