ПРЕВОДИЛАЦ

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

Facebook


150 година од рођења Бранислава Нушића ПДФ Штампа Ел. пошта

dsc_0100
ИЗВОР: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

По лепој традицији, Удружење драмских писаца Србије приредило је у недељу парастос на дан смрти Бранислава Нушића коме се ове године навршава век и по од рођења. Над гробом, Нушићевом пирамидом на Новом гробљу у Београду, служио је протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић, положени су венци, а присутнима се обратио Миладин Шеварлић, председник Удружења.

- За оне ствараоце који се усуђују да мисле и говоре мимо љубазног мундијалистичког диктата, резервисани су следећи поступци: изолација, прећуткивање, етикетирање, дезавуисање. Сваки помен "националног", изговараног некад јасно и гласно са осећањем поноса и части, без икаквог шовинизма притом, проглашен је данас "говором мржње". Сам појам карактерише се као нешто примитивно, простачко, затуцано, такорећи дебилно. И тако се прећутно наставља лаповачка културна политика - истакао је Шеварлић, подсећајући да је двадесетих година 19. века Милосав Лаповац, један од хероја Другог српског устанка и доглавник кнеза Милоша, јавно изнео захтев да се сви писмени људи по Србији побију "како не би семе смутње по народу сејали".

На парастосу су говорили и глумица Горица Поповић, добитница Нушићеве награде града Смедерева, као и драмска списатељица Александра Урошевић, овогодишња добитница награде "Бранислав Нушић", коју Удружење додељује на анонимном конкурсу за најбољу драму.

dsc_0102
Обраћајући се драгом Аги, како су Нушића од милоште звали, драмски писац и филмски критичар Божидар Зечевић је рекао:

„Тешка ноћ је пала на моју Отаџбину“ писао си пре деведесет и девет година у свом ламенту над Србијом, који је, нажалост, данас изненађујуће актуелан. „Као да је злим дусима сметала светлост дана, те су и сунце угасили или су га застрли покровом својих страсти и једа... Нешто тешко, суморно и загушљиво, као оморина, промиче кроз ваздух, разређује га и крати нам дах“ (Деветстопетнаеста)

Времена су у нашем вилајету и даље загушљива, окупациона. И овај остатак Србије треба да нестане и да се сведе на безначајну балканску колонију, при чему се отимају или окупирају њени витални делови, данас Косово,  сутра Војводина и Стари Рас, затим вероватно тимочка и неготинска крајина и оне српске земље, као Република Српска, којој се поново ускраћује право на живот или већ насилно разорена Српска Крајина. Сама ужа Србија мора се сатерати у границе Берлинског конгреса, тј. преткумановске Србије, са провизорним међама на Дунаву, Дрини и Морави, чиме се ниште вековне тежње српског народа, историјска, политичка, етничка и културна права која он баштини од памтивека, као и тековине оба балканска и оба светска рата. Нас, који смо у Првом светском рату на страни савезника изгубили половину мушког становништва, међу којима је свој млади живот положио  и твој јединац Бан, нас који смо пред лицем Европе поднели највећа зверства у дотадашњем свету, хоће сада да оптуже као кривце за тај рат, у коме смо сурово убијали јадне Немце, Мађаре и Бугаре. Једна позоришна представа, која данас подсећа на то ратно време оглашена је ретроградном и  једностраном. Као да колосална жртва једног народа може да добије свестраније тумачење у ставовима тих истих Немаца, Мађара и Бугара, Хрвата, Арнаута и муслимана, што онако сложно кидисаше на нас у оба светска рата? Треба ли да данас (да не бисмо испали једнострани), у твом Народном позоришту, у сред Београда, дајемо неку верзију Српске трилогије из обзорја наших проверених и у свакој прилици доказаних непријатеља, правих криваца за ове и друге ратове?

dsc_0099
Ти ниси упознао окупацију, јер си пре сто година, под најтежим условима, изабрао изгнанство за разлику од неких твојих колега, нажалост  писаца и позоришних људи, који су под окупацијом наставили да раде као да се ништа није догодило. Има их и данас, таквих писаца и позоришних људи, а нарочито људи из блиског ти медијума, кинематографа, који у њој виде спас и својски раде на ружењу властитог народа. Али за разлику од негдашњих непријатељских послушника, ови данас вриште да то чине из убеђења и неке њихове потребе. И тако се оптужујемо за грехе које нисмо починили, извињавамо се истим злотворима и свакој шуши што смо се бранили, да бисмо, временом, дошли до циљне тачке ове подмукле стратегије:   самоукинули се као народ и култура.

То самоукинуће, драги наш Аго, увелико је на делу тамо где си некада ковао звездане тренутке српске културе. Већ смо успели да самопозатварамо српске националне институције првог реда, од којих се Народна билиблиотека још копрца од последица оног непочинства, а Народни музеј и Музеј савремене уметности још нису приведени наменама због којих их је народ основао. То су само неке последице самоокупације која траје већ дванаест година и која прети да се настави. На сигурном смо путу да самообесмислимо и све друге установе културе овог народа, доводећи их до бездна, у које само што се нису стровалиле. Некада, ниси се либио да као највећи живи српски писац пословодиш Министарством културе, зато што си схватао да је стварање и вођење културне политике sine qua non опстанка целог народа. Данас од оваквих посала беже преостали српски писци и уметници, препуштајући их на свим нивоима  случајним и с коца и конопца доведеним менаџерима или просто речено, дилетантима.

dsc_0125
На том броду који тоне свирају, као да се ништа не догађа, њихови оркестри. И нама, као и теби некада, данашња Србија и њена судбина личи на судбину „Титаника“, коју си, пре тачно сто година, означио као тешко знамење и предзнак велике катастрофе у XX веку: и Србија се дуго градила – „све од орашачкога устанка па до сада – и отисну се једног дана на пучину светских догађаја, здрава, снажна и поносна. У њој живот буја, снага се народна одупире, поуздано валима који ударају о њене бокове и она сече пучину и лови своме циљу. И усред најпоузданије пловидбе, Србија наилази на подводни ледени брег, добија снажан и неочекиван ударац с бока и – тоне. Тоне за неколико дана на дно мора читава једна држава и читав један народ. На другом крају ове разваљене лађе, у позадини њеној, још свира оркестар, час пре него што ће нас све прелити морски вал“. Два знамења, пропаст „Титаника“ и Сарајевски атентат, као симболички знаци прошлости, стоје и на почетку XXI века. Ствар је само у томе што већ шести пут у ових сто година Србија удара уисту ледену хрид: 1914, 1918, 1941, 1944, 1999.  и ево на датум који ће накнадно бити утврђен и одвући нас, као сикиру, право на дно. И што њени крманоши ништа не научише, него нас вуку, ма шта вуку, за уши чупају у исту пропаст, коју смо искусили кроз крваву емпирију ратова и патњи.

Али, драги наш Аго, на истом месту си нам показао пут! На све стране у Србији буди се младост! Ево младих и у Твом и нашем Удружењу, долазе, добијају награде које носе Твоје име, ево их и данас међу нама. Само нови људи могу да окрену Србију, ако на време узму кормило овог брода, који већ једном треба да се ратосиља баласта што га вуче на дно већ тачно стотину година. Само „младост, младост неоскрнављена, чиста и невина, поносна и усправљена – њен је израз, њен је синоним“ сањао си у својој јеремијади над тонућом Србијом. „И зато је младост вечита, као што је и мисао вечита. И зато младост не умире, као што ни мисао не умире“ кличемо и ми, који одлазимо твојим путем, а њима радо  уступамо места за нова, велика предузећа.

Београд, на Богојављење 2014. године

dsc_0091

Share/Save/Bookmark
 
Честитка ПДФ Штампа Ел. пошта

1476018_1402482109995465_1581860923_n


Својим члановима, сарадницима и пријатељима, Удружење драмских писаца Србије честита Божић и нову 2014. годину.

Share/Save/Bookmark
 
Повеља за допринос слободи стваралаштва ПДФ Штампа Ел. пошта

ravna-gora-serijaПредседништво Удружења драмских писаца Србије, на седници одржаној 30. децембра 2013. године, једногласно је одлучило да драмском писцу и редитељу РАДОШУ БАЈИЋУ, аутору ТВ серије РАВНА ГОРА додели СПЕЦИЈАЛНУ ПОВЕЉУ ЗА ДОПРИНОС СЛОБОДИ СТВАРАЛАШТВА У ТУМАЧЕЊУ НОВИЈЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ.
Повеља ће бити свечано уручена у просторијама Културно-просветне заједнице Србије после новогодишњих и божићних празника.

Share/Save/Bookmark
 
Одлука жирија за доделу награде Бранислав Нушић 2013. године ПДФ Штампа Ел. пошта

nagrada
На састанку одржаном 19. 12. 2013.
у 13 часова, жири у саставу:

мр Спасоје Ж. Миловановић, театролог, председник жирија,
Маша Певац, драматург,
Милош Јагодић, редитељ,

донео је једногласну одлуку да се награда
Бранислав Нушић за најбољи драмски текст додели драми под редним бројем 9, „Покупићу своје ствари и отићи ћу – меланхолични кабаре“, која је на конкурс Удружења драмских писаца Србије пристигла 27. 08. 2013. под шифром „ЛАДА“.

За овакву одлуку жирија заслужни су модерни сензибилитет и тематске одлике изабраног комада.  Проткан сонговима, он поседује интересантну кабаретску форму као и оригиналност приступа проблемима са којима се сусреће шесторо младих људи. Личне кризе кроз које јунаци пролазе и њихови међусобни сукоби овде су умногоме условљени тренутним друштвено-политичким околностима у земљи; али оно што је још важније, сви односи су набијени специфичном, мрачном атмосфером нашег главног града који у овој драми израста у јунака за себе. Београд је овде место које принудно повезује јунаке комада – неки од њих успевају да га пригрле и прихвате, док га други одбацују и напуштају на крају, тражећи срећу на неком другом, лепшем месту.

Осим тога, жири издваја и препоручује за извођење још два комада, интересантна у погледу фабуле и специфичних драматуршких решења. То су комади: 1. „Последња жеља Драгише Недовића“, под редним бројем 27, пристигла на конкурс 24. 09. 2013. под шифром „КОЛТ“ и 2. „Сав Србин – историческое собитие“, драма под редним бројем 1, пристигла на конкурс 11. 06. 2013. под шифром „БИЊИШ“.

 

У Београду, 19.12.2013.


После отварања шифре констатовано је да је аутор награђене драме Александра Урошевић из Београда.

Честитамо!

Share/Save/Bookmark
 
О Удружењу драмских писаца Србије

narodno_crtez


Удружење драмских писаца Србије наследник је Удружења Југословенских драмских аутора (УЈДА), чији је оснивач и први председник био Бранислав Нушић.

Удружењe драмских писаца Србије (УДПС) oсновано je 14. марта 1976. године на оснивачкој скупштини у Београдском драмском позоришту пред око 70 књижевника и од тада непрекидно делује, а његови чланови су угледни српски драмски писци.

УДПС је друштвена, струковна организација драмских писаца са око 130 чланова, која учествује у разноврсним културним и друштвеним збивањима и као репрезентативно удружење стара се о професионалним интересима својих чланова.

Удружење је иницирало и успешно окончало подизање споменика Браниславу Нушићу на Тргу Републике у непосредној близини Народног позоришта, чији је управик Нушић једно време био. Споменик је откривен 22. јуна 1991. године.

УДПС посредно учествује у раду Националног савета за културу.

детаљније...

 

nusa_spom1_mala

Share/Save/Bookmark
 
<< Почетак < Претходна 1 2 3 4 5 6 7 Следећа > Крај >>

Страна 6 од 7

ПРЕПОРУКЕ

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер