Za istinom tragajući o prvoj fenomenološkoj pretpostavci, Srbi, narod najstariji, naučinici su otišli toliko daleko da baš malo nedostaje da se ovaj fenomen sublimiše u aksiom. Međutim, i ovde, kao i za sreću, kako je to primetio Ivo Andrić, baš to malo nedostaje. U stara vremena ovu temu napre su počeli da rasvetljavaju strani naučnici. Zašto baš oni, videćemo nešto kasnije. U skorije vreme, prva je značajno obnovila istraživanja ovog fenomena dr Olga Luković Pjanović. U novije vreme, u lavirint srpske istorije i postojanosti, najdublje je zašao etnolog dr Ivica Todorović iz Srpske akademije nauka i umetnosti.

Drugi fenomen, Srbi, narod najugroženiji, decenijma, pa i vekovima, opterećen je svakodnevnicom i problemima koji naviru i zatrpavaju srpsku postojanost. Ratovi, seobe, krize, reforme, Srbiju i srpski narod vodili su u biološki kolaps. Da nije srpskog seljaka, koji se predano bori za sve, pitanje je kako bi se ovovremena zbivanja opisivala. Ovako nam ostaje da pribegnemo najnovijoj duhovitoj nedoumici narodne pameti koja glasi: “U Srbiji ništa nije uspelo, pa neće ni kriza”. Narod je mislio na svetsku krizu za koju ne bismo ni znali da nam za nju iz sveta nisu javili. Srbija je i onako stalno u krizi.

Obe teme, Srbi, narod najstariji i Srbi, narod najugroženiji, vekovima žive zajedno, ruku pod ruku, a da smo o tome slabo obvešteni. Ili čekamo da nam i o tome jave iz sveta..

Srbi narod najstariji, fenomenološka tema, češće je zaokupljala pažnju stranih nego srpskih naučnika, Nemci, Poljaci, Rusi, Grci... Objašnjenje je da je ta tema za Srbe bila zabranjivana, uvek kada se srpska nacija nalazila u procepu geopolitičkih interesa. A to se često događalo. Uostalom, kao i danas.

Najpre iznosimo Šafarikovu (Pavle Jozef Šafarik, Slovak, 19. vek) tvrdnju da su Srbi pre Stefana Nemanjića imali 53 moćne dinastije careva i kraljeva. Takođe se zadržavamo u 19. veku, na istraživanjima Miloša Milojevića (knjiga Narodno pamćenje), koji iznosi ideju da su Srbi 800 godina pre Hrista pisali ćirilicom. Vizantijski autor iz 15. veka, Leonik Halkokondil, piše da su od postojanja Srbi najveći i najstariji narod. Na Vinčanskoj pločici, koja je pronađena u Rumuniji, vinčanskom srbicom (ćirilicom), ispisano je: “Sve vaše grehe nasleđuju vaša deca. Držite se vaše dece”. Plinije Ptolomej (Vizantija) tvrdi da se prvo javio etnonim Srbi, tek kasnije Sloveni. Za balkanske i lužičke Srbe ističe da su ostaci zajedničkog imena. To navodi na zaključak da su se Sloveni najpre zvali Srbi. Nestorov letopis, kao i Šafarik, ukazuju da je podunavska regija pradedovina Srba. U svakom slučaju, prve fenomenološke analize na temu Srbi, narod najstariji, formirali su strani naučnici.

Od ostalih autora koji su se bavili ovom temom ističemo imena: Relje Novakovića, Milana Budimira, Radivoja Pešića, Sime Lukina Lazića (knjiga Srbi u davnini), kao i Ruse, Vječeslava Trubačova i Mihaila Ribakova. Da je za Srbe bila zabranjena tema o tome da su najstariji narod, govori i podatak da je ova materija bila pod ključem i u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Tek kasnije, Olga Luković Pjanović odvažila se da je obnovi. Od Plinija Ptolomeja preuzela je etnonim Srbi, narod najstariji, i pod istim naslovom objavila knjigu.

U najnovije vreme ovom temom bavi se dr Ivica Todorović, etnolog, svojevremeno najmlađi doktorant Filozofskog fakulteta u Beogradu. U dve obimne knjige, Ritual uma i Mitska istina Srba, na posredan ili neposredan način, bavi se fenomenološkom sintagmom SNN (Srbi, narod najstariji). Dr Todorović u prvoj knjizi (Ritual uma), kroz litijski ophod, istražuje složene obrede celokupne srpske zajednice. Na osnovu jezičkih modela, jedinstvenom strukturom univerzalnog karaktera, sakralizovao je celokupan prostor srpske zajednice.

U knjizi Mitska istina Srba, dr Todorović naglašava posebnu ulogu Srba u postojanosti ljudske civilizacije. U fenomenološkoj analizi idejnog sistema Srbi, narod najstariji, istražujući stepen istinitosti, autor se oslanja na literturu iz prošlih vremena, uz potvrdu da su ovu temu najpre pokrenuli strani istraživači. Zašto se on prihvatio ove materije, verovatno treba da zahvali vremenu u kome živi, to jest kada su prevaziđene zabrane. Iako postoji niz pretpostavki i tumačenja najznačajnijih istraživača, dr Todorović sa sigurnošću ne može da potvrdi istinitost idejnog sistema Srbi, narod najstariji.

Ako se, na gore izrečeni fenomen, ne može dati sasvim pouzdan odgovor, više je nego zanimljivo pitanje – kada su i u kojoj meri Srbi kroz istoriju gubili primat, do te mere da se tema o njihovoj postojanosti vekovima gubila ili povlačila, sve do danas, tako da ne mogu da odgonetnu svoju najveću tajnu?! Da li su ratovi u kojima su učestvovali, kao u poslednja dva veka, satirali biološku masu Srba? Da li je posebnost Srba kroz istoriju uslovila da su, kao najstariji, došli na red da izumru? Da li je moguće da se geopolitika toliko puta poigrala najstarijim narodom? Da li je, u duhovnom pogledu, napravljen neoprostivo veliki greh, a da se, kao što kaže ćirlični zapis sa vinčanske pločice, nije “držalo do dece”?

Sve su to pitanja bez odgovora koja smo nasledili od predaka, mračna, nedostupna i nerazmrsiva. Još je teže što nas sva ta nasleđena pitanja i danas opterećuju, možda više nego ikad. Iz toga klija, nažalost, nova idejna i fenomenološka sintagma, Srbi, narod najugroženiji. I danas, kao da se čeka trenutak, kada Srbi živnu, iz sveta se pojavi veliki ispruženi preteći prst koji poručuje – ne diži glavu!

Srbi,narod najugroženiji, danas je pandan idejnom sistemu Srbi, narod najstariji. Po svemu. Nama se svet bavi više, nego mi sami sobom. Iz sveta se Srbima poručuje šta smeju, a šta ne. Prošle vladaoce zamenjuju sve lošiji. Istina, oni ne mogu nešto naročito ni da urade, toliko im se raznim ultimatumima prostor za delovanje sužava. Tako ispada da srpske vođe delaju pod geslom “što gore, to bolje”. Kao da se dela obrnuto od normalnog. Ogroman je broj i onih koji Srbiji ispisuju epitafe. Malo je odvažnih kojima su unutrašnje slobode privilegija, sizifovski pokušavajući da kamen guraju uzbrdo.

Istina, tu nije ni kraj ni početak. Dva fenomena, Srbi, narod najstariji i Srbi, narod najugroženiji, proizvod su jedan drugoga. Greške Srba kroz istoriju, najvećma u borbama za opstanak, zbog geopolitičkog faktora, uslovljavale su česta porobljavanja, kao i zabrane da se govori o fenomenu, Srbi, narod najstarili. Taj fenomen uslovio je drugi, Srbe često stavljajući u iskušenja opstanka. Da li je to počelo od uzimanja papske krune iz Rima, Stevana Prvovenčanog, da bi isti vladalac bio krunisan po pravoslavnim kanonima? Najveći srpski vladalac – osvajač, car Dušan, u svoje vreme, ne samo da je zaustavio horde u pohodima na srpske teritorije, već ih je osvajanjem toliko proširio da je ostao zabeležen kao najveći srpski vojskovođa. Jedino je on od srpskih velikaša mogao da se poredi sa vojskovođama stare i nove ere, Temistoklom, Aleksandrom Velikim, Cezarom, Agripom, Hanibalom, Karlom XII, Napoleonom... Posle njega i Kosovskog boja na tapije Srbije udaren je pečat male i nikad do kraja izgrađene države.

Istorija podseća da su baš zbog geopolitičkog položaja Srbi bili prinuđeni da se brane, ili su sami započinjali ratove, do te mere da je danas ugrožena biološka masa naroda. Računica pokazuje, da su bar deo tih ratova izbegli, da je danas moglo da bude 40–50 miliona srpskih duša na ovim prostorima. Nedostajalo je, naravno, i mudrosti u vođenju države. Strožiji analitičari tvrde da od kneza Miloša na ovamo nismo imali pravog i mudrog vođu.

U novijoj istoriji Karađorđevići su pokušali da još jednom krenu iz početka, stvarajući Jugoslaviju. Ideja za uvo, ali ne i za život. Tako se pokazalo, ili je tako odlučeno, negde u svetu. Raspadom Jugoslavije, koju je, dakle, stvorila Srbija, na biće srpskog naroda utisnut je pečat, ne samo gubitnika, već u svetu omraženog naroda. Bez obzira na oba svetska rata u kojima je Srbija bila na strani pobednika, a protiv fašizma. Unapred programirano bombardovanje, krajem prošlog veka, Srbiju je stavilo pred svršen čin. Pored uništene infrastrukture, industrijskih postrojenja i civilnih žrtava, Srbi su u svetu žigosani kao čudovišta, najgori narod, bahati, siledžije, prljavi i nekulturni.

Danas, nešto više od deceniju i po posle raspada Jugoslavije, Srbi ponovo žele da naprave svoju državu, ovoga puta pod imenom – Srbija. Po svemu sudeći, ovo je najteži početak u stvaranju nove države. Sem jezika, crkve i kulture, Srbija nema ništa definisano. Njene granice su u hipotetičkim formulama, ne samo onoga šta jeste, nego i onoga šta će se još da dogodi u rasparčavanju njene teritorije. Ako se svemu doda da se iz sveta uvek plasira izlazna, a preteća, formula ljudskih prava, teret koji pritiska i ovu generaciju, nedopustivo Srbe vodi u najugroženiji položaj u Srbiji. Izuzimajući Slovake i Jermene, i još neke, ostale nacionalne manjine, njih oko 40-tak, neprestano traže neka svoja prava, u već osiromašenoj, zemlji u pometnji. Iako su ta prava Ustavom i zakonima zagarantovana po najvišim standardima. Ili, zašto iz Evrope nastoje da sve Cigane prebace u Srbiju, oko 100.000 (šta će nam, kad imamo svoje?!). Naredbi i ljudskih prava držeći se, Srbin u Srbiji je sve više sputan, uglavnom je bez posla i osiromašen. Neko ovih dana reče: “Srbima kako bude, nacionalne manjine moraju biti podmirene”.

U obrnuto proporcijalnom pogledu, Srbija danas podseća na staru Atinu u kojoj je živelo 20.000 Atinjana i 200.000 robova. Atinjani nisu znali šta da rade od dosade. Iz toga se rodila atinska, tačnije rečeno, grčka filozofija koja i danas zaokuplja pažnju civilizacije. U Srbiji je danas oko milion nezaposlenih, ali ne i opskrbljenih za život da bi taj teret osećali kao dosadu. Istina, i iz bola mogu da nastanu uzvišena, dela sa veličanstvenim nabojima.

Rezultanta je i da je oko 400.000 mladih ljudi napustilo Srbiju, otišlo trbuhom za kruhom. Kako je njima tamo, kao i ostaloj srpskoj dijaspori? Bez odgovora to pitanje ostavimo. S druge strane, pitanje je, kakav status Srbi imaju u susednim zemljama, Makedoniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori?! Samo je jedan odgovor – zabrinjavajući. U Mađarskoj se dobar deo Srba već asimilovao. Srbi na Kosovu i Metohiji, ljudi ni na nebu ni na zemlji, pravi su iskušenici postojanja srpskog naroda. Njima je najgore. I simbolično u njihovom kolektivnom biću nazire se nestanak najstrijeg naroda sa planete. Da li treba podsećati na izbeglice iz BiH, Hrvatske i KiM? Sem što je njihovim dolaskom u Srbiju ubrizgana sveža krv, malo se brine o njihovoj budućnosti. Zašto se onda čuditi da su Srbi duže vremena pod destruktivnom energijom. Ne retko se čuje uzrečica da su Srbi bolestan, a u srdžbi, i lud narod, šta sve dopuštaju da im se događa. Jedna lepa beogradska dama, fakultetski obrazovana, ali već duže vreme bez posla, kaže: “Ja ne pripadam nikome, ja sam ničija”.

Privatizacija u Srbiji, slobodno rečeno, predstavljala je pravu pustolovinu, za domaće i mangupe iz sveta. Najveće i najbolje firme prigrabili su stranci. Formula po kojoj su domaći tajkuni kupovali firme, poznata je, ali se niko ne usuđuje da otpakuje tu paklenu kutiju. Tek kada je glad potisnula ponos, radnici su shvatili da su pali na prosjački štap, u firmama koje su godinama stvarali. Štrajkovi, iako su postali već uobičajena pojava, u sve većoj meri se radikalizuju. Pored toga što ostaju bez posla, u velikom broju privatizovanih preduzeća radnici godinama ne dobijaju plate. Štrajkači podvižnički tumaraju za izgubljenom istinom, sa gorčinom bestragije u ustima.

Unutar politička scena, i vladajuće i opozicione partije najčešće duvaju u isti rog sa ciljem – prigrabiti, prisvojiti, oteti – obogatiti se. Dosadno, a zabrinjavajuće. Više nije tajna da su političari najvišeg ranga agenti stranih službi. Zavisno kojoj opciji pripadaju, u toj meri Srbiju drže na raspeću između Zapada i Istoka. Malo je onih kojima razum govori da treba iskoristiti obe opcije. Sa Zapada jasno poručuju da Srbija treba da postane zemlja jeftine radne snage koja bi za Evropu i svet obavljala uslužne delatnosti. I da postane kontejner Evrope, svega i svačega. Strategija – Srbija, zemlja hrane – već duže vremena je prigušena. Takva politika uslovljena je i velikim kreditima kojima se Srbija zdužuje. Time se imperativno nameće formula da je bolje imati dobre odnose sa invesitorima nego sa sopstvenim principima. U odnosu na Zapad, Rusija se pokazuje kao najveći i najzdraviji srpski partner, gradnja Južnog toka, bescarinski režim... Ako sa Zapada traže iglu u plastu sena, ili da bi od nje napravili kontejner najstarijeg kontinenta, da bi za uzvrat Srbiju priključili Evropskoj uniji, najveći mislioci sveta upozoravaju da je Zapad u opadanju, a da je Rusija u usponu. Pravo je čudo da domaća politika postavlja tolike prepreke prema takvom partneru. Bahatost političara u isticanju samo Zapada potvrđuje pretpostavku da Srbi ne znaju kako da delaju u miru. Ili je nemoguće naći pravu formulu.

Istina, EU i SAD su bogate zemlje od kojih Srbija može mnogo toga da nauči i uzme. Pre svega kada su u pitanju savremene tehnologije i nesrećni krediti koje, po svemu sudeći, zbog kriminala i korupcije, Srbija ne zna, ili neće, pametno da iskoristi. Od evropskih zemalja, ovo se posebno odnosi na Nemačku sa kojom je Srbija, svojevremeno, imala trgovinsu razmenu od čak 76 posto, u odnosu na ostatak sveta. Istina je, da, kao i Zapad, i Rusija gleda svoje interese. Jedan uvaženi akademik ovih dana nam reče da je Rusija Srbiji nepouzdan partner, iz prostog razloga što je velika sila sa velikim pitanjima na koje treba da da odgovore. I obrnuto, Srbija je mala zemlja, ali sa velikim prorblemima na koju se Rusija osvrne kad ima razloga. Ipak, kao mala zemlja, Srbija mora da koristi vetar koji joj duva u leđa. I da, konačno, pokaže da zna da upravlja svojom sudbinom.

Sve kad se sabere, Srbija, mala i osiromašena zemlja nalazi se u toliko teškoj situaciji da je teško definisati. Kako se u takvoj zemlji čovek može da oseća? Konkretna istraživanja kažu da se u svetu Srbija nalazi na sedmom mestu po pesimizmu. Depresivni sindrom kida dušu običnog čoveka. Srbin u Srbiji više se ne oseća kao svoj na svome. Niti zna šta je njegovo. A ćuti. Potisak dolazi spolja, inercijom se širi iznutra. Talas rizika pretvara se u nezadovoljstva. Pregrejana atmosfera čak briše poslovičnu granicu između, ovih i onih, dobrih i loših Srba. Oni shvataju da postaju građani drugog reda, iako ih još uvek žele da dele na Srbe iz Srbije, Srbe preko Drine, Srbe iz Crne Gore... Sve njih, zajedno, steže opasač svakodnevnice. Jedina nada je srpski seljak koji se uvek pokazao najžilavijim i najotpornijim u najtežim vremenima. Uprkos i činjenici da se njegov težački život ne vidi u strategiji razvoja zemlje. I iz hrišćanski razapete Srbije oni, seljaci, neumorno i u tihovanju iz rana vade žežene gvozdene klince verujući da će im njihova zemljica vaskrsnuti. Tako je od vajkada. Kako jednom u nevolji reče Sv. Sava. “Teško zemlji u kojoj su paščad puštena, a kamenje vezano”.