Razmišljajući o kukavnoj poziciji savremenog ovdašnjeg dramskog pisca, nisam mogao da se oduprem iskušenju da pozajmim naslov slavnog romana američke spisateljice Harper Li – Ubiti pticu rugalicu (To Kill a Mocking-bird, Pulicerova nagrada 1961, Oskarom ovenčani film sa Gregori Pekom u glavnoj ulozi). Taj naslov se neodoljivo nametnuo zato što je dramski pisac u načelu nalik na pticu koja se ruga izopačenostima života i ljudskim nastranostima. Kad je takva zloguka ptica odveć nametljiva i kad njeno kreštanje preti spokoju netrpeljivih grabljivica u kavezu našeg pozorišnog života, instinktivno se javlja odbrambeni poriv sadržan u poruci “Ubiti pticu rugalicu”!

Savremeni srpski dramski pisac je, u celini gledano, nepoželjna biološka vrsta, nešto kao kopriva ili korov. Tu suvišnu, škodljivu literarnu travuljinu treba blagovremeno i sistematski zatirati, kako ne bi ugrozila čaroban vrt u kome bujaju engleska trava, američka breskva i irski ukrasni žbunovi u formi božjih dramaturških darova, kako bi u pozorišnim perivojima našim šetala imena velikog sveta. Nevolja je, međutim, u tome što se korov ne predaje, što vazda niče i džiklja, što se nudi oku i savesti vladajućeg teatarskog klana. Isto kao što ptica-rugalica nastavlja da krešti, uprkos ispaljenoj sačmi iz lovačkih pušaka.

Nasuprot nevoljenim pticama-rugalicama srpske savremene dramaturgije, letuckaju doduše katkad tmurnim nebom neke šarene ptičice-pevačice, koje klan hrani sitnim zrnevljem u manjem, podnošljivom broju, koliko da pokaže kako je na braniku ptičje (nacionalne) kulture. Uprkos brizi, te ptičice-pevačice prnu u nebo, opišu krug ili dva, pa se strmoglave i najčešće prizemlje zauvek. Kako u vrtu boginje Talije nekim pticama porastu krilca, a drugima zakržljaju, objasnićemo tekstom koji sledi, a koji je nastao kao plod iskustva i opšte saglasnosti povelikog broja autora.

Da bi se neki darovit dramski pisac probio do negovanog jata pevačica, i zalepetao krilima tu i tamo, mora da zadovolji sledeće uslove:

1. da ima background političke partije na vlasti, ili bar one koja preti da će ući u vlast; imati background znači biti renomirani član ili simpatizer dotične partije, ili uživati kafanskorođačko-pajtašku podršku viđenih aktivista i lidera, ili na bilo koji način biti doveden u vezu sa evropocentričnim, mondijalnim idejama-vodiljama aktuelnog establišmenta; divno je ako još pripada takozvanim nevladinim organizacijama pod zaštitom stranih faktora, ili ako je na neki način u senci tih organizacija; nije na odmet ni tajkunska zaštita, jer je takva zaštita u sprezi sa finansiranjem onih političkih faktora koji mogu da utiču na kadrovsku politiku i status pozorišta;
2. da je što mlađi i neiskusniji, kako ne bi izazivao podozrenje i strepnju nepomerljivih moćnika na zacementiranim pozicijama; veoma je poželjno da tako mlad ima podršku, preporuke i zaštitu profesora neke dramske škole, koji će plasman novog autorskog imena dopisati listi svojih pedagoških i za istoriju kulture dragocenih uspeha; još ako profesor eventualno bude i reditelj teksta svog mladunca, eto pride i novčane vajde;
3. da svojim delom podražava ukus Zapada (“drame krvi i sperme”!), da tobože gnevan i buntovan crnim mastilom prikazuje svet oko sebe, da mu delo vrvi od perverzija i gadosti, da baca blato na “mitove” prošlosti, da u srpskom faktoru pronalazi krivicu za sve nedaće, da se odriče nacionalnog identiteta, da bude “moderan”, što će reći da mu tekst bude dobrim delom nerazumljiv za prosečnu srpsku pamet, da reči i misli zameni neartikulisanim kricima, pokretima tela, bučnom muzikom i svakojakom kakofonijom, igrom jarke svetlosti i senki, dimovima i maglama...

Za one koji se ne uklapaju u gornju šemu razrađen je sasvim pouzdan sistem odstranjivanja, sistem koji se sve više usavršava. “Ubiti pticu rugalicu” – onemogućiti tog dosadnog stvaraoca drukčijih estetskih i ostalih uverenja – postalo je geslo kreatora tekuće “repertoarske politike”. Zaustaviti, onemogućiti, na svaki način sprečiti tog izanđalog tradicionalistu i nedajbože nacionalistu. Neke pozorišne kuće dosegle su virtuozitet bezbolnog anuliranja nepoželjnih dramskih pisaca.

A ko su nepoželjni? Svi oni koji ne pripadaju gore opisanim vrstama. Pre svega oni koji nisu učlanjeni u bratstvo od dvadesetak članova, rešeno da se odbrani od nametljivaca, ili tačnije od onih koji bi da gricnu deo budžetskog kolača, njima stavljenog na raspolaganje. U nekim minulim prokazanim vremenima bilo je nezamislivo da umetnički direktor ili upravnik pozorišta stavi na repertoar svoj dramski test, ili da primi honorar za režiju pored plate koju već dobija, što je danas široko prihvaćena praksa. Upravnici bez ograničenja plasiraju svoja dela kao pisci ili reditelji! Slave sami sebe i to naplaćuju, tobože nesvesni da je to zloupotreba položaja, ne uviđajući sukob interesa!

Monolitno bratstvo ujedinjuje bezgranična ljubav prema novcu (slave i medijske podrške imaju preko glave). Ja tebi režiju, a ti meni festivalsku selekciju ili žiriranje; on tebi glumca, ti njemu glumicu; ona njemu tekst, on nekom njenom kostimografiju; oni njemu scenografiju, a on njima gostovanje... Nerazmrsivo klupko isprepletanih ličnih interesa, dobre zarade, tranzicioni lov u mutnom, probijanja i nabijanja, korupcija, egoizam, pohlepa, neodgovornost prema nacionalnom stvaralaštvu, samoljublje... Septička jama čiji će gasovi na kraju ugušiti ne samo njih, već i samo pozorište. Ovakvo kakvo je danas i ovde.

Razume se, pozorište je jače od svih prolaznih bolesti, od ljudske pokvarenosti, preživeće i sadašnju epidemiju haosa i zloupotreba. Vaskrsnuće posle neminovnih potresa, pošto bude plaćena visoka cena, pošto ode u nepovrat mnogo od onoga što je građeno decenijama. Slepi će na kraju progledati.

No vratimo se trenutnom bespuću, odnosno pomenutom razrađenom sistemu ili receptu za onemogućavanje “divljeg” dramskog pisca, onog što zahvaljujući slučaju, sudbini ili sopstvenom osećanju časti, nije postao član čeličnog bratstva, što piše i stvara uprkos vetru u lice, svestan da će svaki njegov rukopis, ma kako bio dobar, naići na ravnodušnost i animozitet, na unapred presuđeno izbegavanje i odbijanje. Šema je uveliko usvojena, a izgleda ovako.

Da pođemo od jednostavnijeg slučaja, kad na vrata pozorišta zakuca nedovoljno poznat, neafirmisani pisac. Njega je lako odbiti. Njegov tekst, kao da je kužan, niko neće uzeti u ruke, a kamoli pročitati. A i zašto bi kad su šanse da dopre do scene apriori ravne nuli. Posle nekoliko meseci, sa osećanjem da je rukopis bacio u bunar, nesrećnik, posle ko zna koliko uzaludnih pokušaja da dobije bilo kakav odgovor, umoran i apatičan, dobija “dramaturšku ocenu”: delo nije dovoljno dobro... Pisanih recenzija, analiza, nema, niti se piscu delo vraća na pristojan, civilizovan način, sa punim obrazloženjem. (Jer, obrazloženju bi prethodio jalov trud, napor bez smisla,čitanje, uopšte rad za koji niko nema ni volje, ni savesti).

Ima primera, koje potpisnik ovih redova može da dokaže, da su tekstovi nekih proverenih, ali nepoželjnih pisaca, stajali na istoj hrpi u pozorišnoj kancelariji po dve, pa i tri godine, nepročitani, izbledeli od prašine i sunca, sa po kojom crknutom muvom na prvoj stranici. Nadležni umetnički rukovodilac bi na kraju saopštio piscu da je delo prevaziđeno, da mu je prošla aktuelnost, da ima mnogo likova pa je podela uloga teško izvodljiva, da nije pronađen reditelj, da je novca za opremanje predstava tako malo, itd, itd.

Kad se, pak, u pozorištu pojavi pisac proverenih vrednosti, za života prisutan na scenama u zemlji i inostranstvu, koga prate odlične kritike i uopšte umetnički ugled, pa još ako taj ponudi delo koje je ponelo nagradu na anonimnom konkursu, delo koje zadovoljava sve literarne i dramaturške kriterijume, i koje se može postaviti na scenu sa minimalnim ulaganjima, problem je za odbojnu upravu nešto krupniji, ali nije nepremostiv. U takvom slučaju zadužena osoba u teatru za prijem i čitanje tekstova vrlo brzo će pročitati delo i pozvati pisca. Izraziće svoje poštovanje i oduševljenje, i uz čestitanje (“Hvala bogu, najzad jedno pravo veliko dramsko delo!”) svečano će obećati da će komad predložiti za izvođenje svojim šefovima. Posle dve-tri nedelje, upravnik pozorišta će se sresti sa istim piscem i izraziti zadovoljstvo što će njegova kuća dobiti dobru predstavu. Šta više, pokazaće spremnost da se pronađe pravi reditelj, da se obezbedi najbolja podela uloga i uopšte da se stvore svi potrebni uslovi za nastanak značajnog teatarskog događaja.... O detaljima ugovora dogovoriće se uskoro.

E, onda dolazi peripetija ili dramski obrt. Pošto se ugledni pisac uljuljkao u uverenju da je njegovo delo u pravim rukama i na sigurnom putu ka sceni, onaj prvi čitač u teatru javiće mu se telefonom promenjenim glasom, nekako skrušen, i reći će da je on učinio sve što je bilo do njega, ali da su iskrsnuli neki problemi, i da je stavljanje dela na repertoar neizvesno. Razume se, pisac će onda pozvati telefonom upravnika ili će, ako ima sreće i živaca, uspeti da ga poseti. Po utvrđenom mehanizmu izbegavanja nepoželjnog, upravnik će mu sa velikim žaljenjem preneti stav nekog odbora ili savet, da je dramsko delo zaista sjajno, ali da u ovom trenutku postoji repertoarska potreba za komedijom (u slučaju da je posredi drama), odnosno za dramom (ako je ponuđena komedija!). Žilavi i uporni pisac (korov, rugalica!) pristaje da izvođenje njegovog dela bude odloženo, to jest da se prvo odigra komedija (ili drama), on je strpljiv i pun razumevanja za potrebe pozorišta, čekaće koliko je potrebno... Ali, vraga! Upravnik ima i za to keca u rukavu. Pozorišna kasa je prazna, na Volstritu pada vrednost akcija, a i kod nas je teška ekonomska situacija, žito je slabo rodilo, radnici štrajkuju glađu, u planu je rekonstrukcija zgrade koja će potrajati ko zna koliko godina, a i on, upravnik, namerava da se povuče, pa ne bi bilo zgodno da svom nasledniku ostavi nešto što se ovome možda neće sviđati... Bilo bi zato najbolje da pisac svoj nagrađeni rukopis ponudi drugom pozorištu...

Veliko iznenađenje tek sad očekuje odbijenog autora od ugleda. Umesto komedije, koja je bila toliko repertoarski neophodna, u istom tom pozorištu uskoro premijeru doživljava drama, dakle komad istog žanra kao njegov toliko hvaljeni! Ali iz pera jedne od gore nabrojane tri kategorije poželjnih pisaca.

Ako postoje finansijska, građevinska i narkodilerska mafija, mafija za trgovanje ljudima i mafija za šverc oružja, treba se zapitati da li postoji i teatarska mafija? Principi organizovanja, prećutna saglasnost oko podele poslova i plena, monopolsko uzurpiranje sredstava i tržišta, međusobno podržavanje radi ostvarivanja parcijalnih i ličnih interesa, negativna selekcija na štetu društva, prisvajanje opštih resursa, sve je to podudarno i u slučaju zatvorenog teatarskog kruga. Smatra se jedino da je mafijaško udruživanje u pozorištu manje opasno po društvo od kriminalnog udruživanja u drugim oblastima.. Da li je tako?