Dvizac je čovek koga su ratovi, nemaštine, bolesti, strahovi i ostale “blagodeti” kojima nas je svet obilato obasipao u poslednjih petnaestak godina doveli do stanja za koje narod (ovaj narod koji se samo čudnim čudom iz svega toga nekako izvukao ili se tek izvlači) uobičajio da kaže:
– Pukovnik! Puk’o, siroma, k’o dulek.

Puklo mu trpilo, pa pukao i on, ali da ne bi sam sa sobom pričao, hoda po čaršiji i drži govore; plamene, opominjuće i govore slične kakvom proroštvu, slutnji, proviđenju... Uči narod kako bi šta trebalo da uradi, s kim i zašto; razglaba i razvlači čaršijske i državne probleme, ali i one male, obične ljudske probleme, one za po kući; razmešta velike sile po svetu i vremenu, sukobljava im interese i namere i sve to jednako preko svoje grbače lomi.

Odavno ga viđam. Jednom sam čak i pričao s njim. Dvizac nije ludak. Dvizac je naprsli pametar, dobroćudan i bezopasan; ponekad uplašen, a u trenucima prosvetljenja i stidljiv.

U njemu su dva sveta, u njemu su dva čoveka. Prvi je onaj koga su muke i nedaće surovo skrajnule i oterale s puta, ali se on – kao pronicljivi umnik, koga je učenost učvrstila u uverenju i opredeljenju – nikad nije do kraja predao, a drugi je onaj koga su te iste muke i nedaće uselile na mesto tog prvog, uselile ga u njegovo telo i dušu, uselile ga bespravno, nasilno, kao što je bespravno i nasilno sve što se oko njega i oko nas događalo i što se, evo, još događa.

Dvizac – dva čoveka u jednom; tesno im u telu, teskobno u duši.

Dvizac – sam se sa sobom gura: i zna, i ume, pa odmah potom ni ne zna, ni ne ume; i vešt je, i spretan, pa odmah nevešt u svojoj spretnosti i nespretan u svojoj veštini... Govorima, koje drži po tramvajima i autobisma, po čekaonicama domova zdravlja i Zavoda za nezaposlene, po kafanama u koje ga pripuste kad je napolju prevruće ili posve studeno; izaziva u narodu i smeh, i bol, zasmeje ga, pa uozbilji, zamisli, zabrine.

Govor koji je Dvizac juče držao u autobusu 26, nastavio je danas u tramvaju 12:

– Sve će da se vrati, sve će opet da bude kako je nekad bilo. Sve! Na žalost, pa opet kažem na žalost, bojim se da će stvarno tako da bude, bojim se da je dogorelo do nokata, da smo doterali cara do duvara... Kako nam ovi vode državu, nećemo daleko stići. Nećemo! Ali, ako nema ko da ustane i podvikne u Skupštini Srbije, ima gde ima! Ništa ovo ne valja! Ništa! Ne može ovo još dugo ovako. Ja pitam samo: gde su im viši interesi? A bojim se da će doći bata koji će da pita: Gde vam je kritika i samokritika? Gde su vam intencije i smernice? Gde vam je pluralizam samoupravnih interesa? Gde vam je podmetanje klipova u točkove razvoja? Gde vam je rakrana društva?

Neki putnici počeše da se smejulje, ali Dvizac nastavlja kao da ih ne primećuje:
– Ne može ovo još dugo ovako. Ne može!... S ovakvom vlašću da idemo u Evropu?! U Evropu i u svet!? S ovima se ne može ni do... – kucnu nekog putnika po ramenu. – Izvinite, kud ide ovaj tramvaj?
– Ide za Banovo Brdo.
– Nije daleko, ali je brdo. Ni dotle oni ne znaju da nas dovedu! Nisu oni sposobni ni na to brdo da nas popnu, a kamoli u društvo visokorazvijenih zemalja!

Tramvaj stade. Dvizac izađe. Ima još tramvaja, ima još naroda, ima još vremena; daleko je do Banovog Brda.

Duško M. PETROVIĆ (Previja, 1948), lirik i satirik, objavljivao je u svim značajnijim časopisima i listovima srpskog jezika, a nešto lirike i satire prevedeno mu je i na jezike drugih naroda. Dobitnik je više književnih nagrada; prva je Nagrada UNESKO za satiričnu poeziju mladih (Beograd, 1971), a najveća Kočićeva nagrada (Banja Luka, 2002). Pisao je i za pozorište, radio i tv. Satirične kolumne imao je (1968-2002) u Studentu, Stradiji, Ošišanom ježu i Politici, a političke (1992-2009) u Glasu Srpske, Oslobođenju i Fokusu (u Republici Srpskoj) i u Balkanu, Borbi i Pravdi (u Republici Srbiji). Živi u Beogradu i Banja Luci kao slobodan umetnik.
Objavio je tri knjige lirske poezije: Na tri konaka odavde (KZ “Petar Kočić”, Beograd, 1975), Radost ljubavi – (Književni atelje, Banja Luka – Beograd, 2006) i Ona davna ljeta, zimus (GrafoMark, Laktaši, 2007); knjigu lirsko-satiričnih zapisa Zvučni zid – svakodnevnik, izabrani predratni i sabrani ratni dani u Beogradu 1998-1999. (Oslobođenje, Srpsko Sarajevo, 1999) i jedanaest knjiga satire: Oda koja hoda (zadruga pisaca, Beograd, 1971) Slikovnica za odrasle – aforizmi sa karikaturama Miće Miloradovića (Novo delo, Beograd, 1987); Kula od članskih karata
– satirična poezija (Rad, Beograd, 1990); Kozerija nostra, podzemlje nebeske Srbije – (Javnost, Srpsko Sarajevo, 1995); Šampanjac u tetrapaku – satirična poezija (Ošišani jež, Beograd, 1996), drugo izdanje, s predgovorom D. Lakićevića (Zadužbina “Petar Kočić” Banja Luka, 1997); Zvižduk u pola osam – satirične vesti (Demokratija, Beograd, 1997); Gde đavo spava – satirične vesti, drugi deo (Demokratija, Beograd, 1997); Đavole, Bog t’ ubio – satirične poeme (Čigoja štampa, Beograd, 2002); Na vr’ brda vrh državni mrda –satirična poezija (Književni atelje, Banja Luka – Beograd, 2004), Je li ikog stid? – stare i nove satire; izbor i predgovor Predrag Lazarević (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo, 2005) i Kafa u Petrovićima – lirsko-satirične poeme o izbeglicama (BINA, Banja Luka, 2008). Više o Petrovićevim knjigama satire videti u monografiji prof. Predraga Lazarevića Satira motivisana rodoljubljem ili o jedanaest knjiga Duška M. Petrovića, izd. KZ “Vaso Pelagić”, Banja Luka, 2002.