Jedanaestoro beogradskih i niških glumaca streljano je zbog “saradnje sa okupatorom”, a mnogi su prošli kroz progone i poniženja

OPERETA PRED STRELJANJE!

Šta se dogodilo sa Cvetkovićevim nerazdvojnim drugom, saradnikom na pisanju skečeva, komičarem neumornog duha, Tanićem, bilo je nepoznato sve do januara 1992. godine, kada je Vladica Stefanović, bivši borac Osme crnogorske brigade, pisar u prijemnom odeljenju Banjičkog logora po oslobođenju Beograda, dao izjavu novinaru “Politike”.

“Pozvao me je jedne večeri komandant bataljona i rekao da će dvojica poznatih glumaca biti streljana zbog ’saradnje sa okupatorom’ – izjavio je Stefanović. – Bilo je veče, negde oko 19.30 časova. Aca Cvetković i Jovan Tanić stajali su u pripremnoj prostoriji, već svučeni (imali su na sebi samo donje rublje), a žicom su bili vezani oko mišica jedan uz drugoga. Bili su razboriti, nisu izgledali kao ljudi koji idu na streljanje. Komandant ih je pitao šta im je trebalo da sarađuju sa okupatorom. Sećam se, Aca Cvetković je odgovorio da će se jednoga dana doznati prava istina...”
Po rečima Stefanovića, Ratni sud Prve divizije, koja je bila nadležna za Banjicu, zasedao je svakoga prepodneva, a uveče istoga dana osuđeni su kamionom odvoženi na gubilište.

“Nisam shvatio krivicu tih ljudi. Mislim da ni komandantu nije bilo sve jasno, pa ih je upitao: ’Kada ste za vreme okupacije pevali Nemcima, hoćete li sada da pevate za nas?’ Cvetković i Tanić otpevali su zajedno deo iz neke operete. Soba se orila od pesme. Upitan za poslednju želju, Tanić je odgovorio da želi cigaretu. Popušio je u dugom dimu, verovatno želeći da se onesvesti. I danas mi je teško kada se setim toga. Otišao sam, a oni su kamionom prevezeni do mesta za pogubljenje.”

Stefanović tvrdi da je stiglo pismo iz Vrhovnog štaba, preko Prvog korpusa, sa naredbom da se obustavi postupak protiv glumaca. Zvanično, pismo je zakasnilo jedan dan. Stefanović pretpostavlja da je pismo stiglo blagovremeno, ali da komandant namerno nije hteo da ga uzme u obzir. Kao datum streljanja on navodi 23. novembar 1944. Nekoliko dana kasnije njegova jedinica je otišla na Sremski front.

“SUŽANJ U RUDNIKU SOLI”?!

“Priroda Jovana Tanića razlikuje se od Cvetkovićeve – smatra čovek koji ih je dobro poznavao, Slobodan A. Jovanović. – Oni su bili neka vrsta tandema. Nisu se razdvajali, s tom razlikom što je Tanić bio po talentu daleko ispod Cvetkovića, pa možda čak i neozbiljniji i neodgovorniji, jer je pravio razne budalaštine... Na kraju krajeva, bio je uklonjen iz Narodnog pozorišta... Ja lično žalim za obojicom. Cvetković je bio neponovljivi talenat. Znate, to sve nije smelo da se desi. Ali, u onoj opštoj gužvi posle oslobođenja, u tom uzavrelom stanju, neki su platili ceh, a drugi, pametniji, razumniji ljudi su se sklonili. Otišli u unutrašnjost, kod rodbine. Nisu izlazili iz stanova i tako je preko njih prešao taj vihor.”

O Jovanu Taniću, kao umetniku, ostalo je ono što je njemu napisao Borivoje S. Stojković u svojoj sutudiji Niško pozorište 1918-1944. Naime, Tanić je posle početničkih godina u Narodnom pozorištu u Skoplju (1921-1924), bio član putujućih glumačkih trupa Petra Hristilića, Nikole Joksimovića i Miloša Miloševića, da bi zaigrao u Narodnom pozorištu u Nišu (1930-1934 i 1934-1936) i Narodnom pozorištu u Sarajevu (1935-1936), da bi najzad postao član beogradskog Narodnog pozorišta. “On je bio glumac velike stvaralačke i umetničke izražajne snage, bezmalo podjednako efektan u dramskim, karakternim i komičnim ulogama” – napisao je o njemu Borivoje S. Stojković. Uloge koje su ga uvrstile među istaknute glumce srednje generacije između dva rata svakako su Kir Janja, Neko u Ivkovoj slavi, Žika u Sumnjivom licu, Ujka Vasa u Gospođi ministarki, David Štrbac, Hamlet, Jago, Moska u Volponu, Smerdjakov u dramatizciji romana Braća Karamazovi...

Razgovor sa Lidijom Bešlić, sestričinom Jovana Tanića, pokazuje da je tokom rata ovaj vickasti, temperamentni, gotovo neobuzdani čovek nezrelog ponašanja, srljao iz greške u grešku, koje doduše nisu bile ni naročito teške, ni neoprostive, ali koje su ga ipak stajale života. Po njenom kazivanju, Tanić je kao glumac u Sarajevu, gde je do 1941. proveo osam godina, pokazivao izrazite simpatije prema komunistima. U aktu ministra prosvete u vladi generala Nedića, Velibora Jonića, pod brojem K 114 od 27. aprila 1942., kojim se zahteva njegovo uklanjanje iz Narodnog pozorišta, navodi se kao otežavajuća okolnost to što je “u Sarajevu režirao pozorišne komade jevrejskog društva Matatja i bio potpisnik na listi prijatelja SSSR...” Imao je 41 godinu kada je streljan.

“Mama je čula jednog dana da je uhapšen – priča Lidija Bešlić. – Krenula je da ga traži... Bio je zatvoren na Obilićevom vencu. Tu su joj primili tri puta paket. Poslednji paket koji je odnela odbili su 20. januara 1945. Išla je kod javnog tužioca za grad Beograd da se interesuje za šta je okrivljen, s obzirom da je ušao u Beograd sa partizanskim jedinicama.”

Tanićeva sestra je uzalud tražila neki dokument o izvršenju smrtne kazne. Nikad ništa nije dobila. Uzalud je to isto pokušavala i Tanićeva supruga. Nekoliko meseci kasnije nepoznat čovek se pojavio na vratima i saopštio im da je Jovan Tanić u nekom rudniku soli u Rumuniji. Odbio je da kaže svoje ime, uz napomenu da se više neće javiti i brzo se udaljio. Misteriozni posetilac najverovatnije nije govorio istinu. Svedočenja Branislasva Anđelića i Vladice Stefanovića, partizanskih boraca, od kojih je prvi sprovodio osumnjičene glumce na saslušanja, a drugi bio s njima neposredno pre streljanja, dovoljan su dokaz o njihovom kraju.

Ostaje nejasno kako je završio Ljuba Vasiljević. Jedini nagoveštaj da je i nad njim izvršena smrtna kazna jeste Anđelićevo sećanje na susret u dvorištu Glavnjače i potom ono što mu je rekao saborac, jedan od stražara.

PORUKA “VIDOVITOG SVEŠTENIKA”

Jedan mladić, glumac na početku karijere, po imenu Ranko Kovačević, izgubio je život u vreme završnih ratnih operacija, pod sasvim nerazjašnjenim okolnostima. Njegova mlađa sestra, Gordana Kovačević-Jaćimović, kaže da je tokom rata igrao u nekim beogradskim pozorištima zabavnog karaktera, od kojih je jedno davalo predstave u dvorani današnjeg bioskopa “Balkan”. To je zapravo bila neka vrsta varijetea. Bio je za ono vreme veoma moderan glumac, pevao je, školovao glas, igrao.

Njegova porodica je bila levičarski oprijentisana. Kovačević se otvoreno podsmevao Nemcima, pa je jednom, stavivši češalj ispod nosa, imitirao Hitlera u nekom restoranu, što ga umalo nije koštalo glave. Morao je da pobegne preko Dunava, u Kovin, odakle se vratio kasnije. Godine 1944. zatekao se u Nišu, kao član tamošnjeg Narodnog pozorišta. Kao i drugi njegovi vršnjaci (imao je 23 godine), bio je mobilisan i poslat u Kragujevac, odakle je upućen u kulturnu ekipu Dvadeset i treće divizije. U junu 1945., njegova majka, borac Prve proleterske, srela ga je u Zagrebu. U kratkom, slučajnom susretu, saznala je da je prekomandovan u kazneni bataljon u Zidanom mostu, sa još osmoricom vojnika. Nije imao objašnjenja za ovu prekomandu. Samo je rekao da mu je neko nešto “smestio”...

Uporno nastojanje porodice posle rata, a najviše Rankove majke, da se dobije bilo kakva vest o nestanku mladog glumca, ostalo je bez rezultata. Iz Maršalata je, na primer, stigao odgovor sa potpisom generala Milana Šumonje, u kome stoji: “U vezi vaše molbe, upućene drugu maršalu, u kojoj ste molili za obaveštenje o sudbini vašeg sina Kovačević Ranka, obaveštavamo vas da, i pored svestranog proveravanja, nismo bili u mogućnosti da saznamo nešto određenije o sudbini vašeg sina. Neka lica koja su se u isto vreme nalazila u istoj jedinici u kojoj je bio i vaš sin, sećaju ga se, ali niko ne zna na koji način je nestao. Pretpostavlja se da je mogao poginuti prilikom eksplozije trofejne municije u selu Šmartje kod Slovengradeca avgusta 1945., ali se to proveravanjem nije moglo utvrditi.”

Pošto iz raznih vojnih izvora nije dobijeno nikakvo objašnjenje, porodica se obratila jugoslovenskom i austrijskom Crvenom krstu. Uzalud. Na kraju, tek 1977. potražen je odgovor od jednog poljskog sveštenika, “obdarenog vidovitošću”, koji je inače pomagao i policiji u rasvetljavanju misteriznih slučajeva. Sveštenik je odgovorio na poljskom jeziku da je Ranko “ubijen u visokim gorama, u jednoj rupi, teško okrvavljen...” Gordana Kovačević-Jaćimović povezuje činjenicu da je bio upućen prema Zidanom mostu sa masovnim streljanjima u Kočevskom Rogu, 1945.

“Ja ne mogu da zamislim razlog zbog koga je bio tako surovo kažnjen – kaže ona. – Za vreme rata bilo je glumaca koji nisu radili, ali većina je radila. Glumci moraju da rade... U tom trenutku mali broj ljudi je bio svestan, informisan. A i ti svesni morali su imati neki izvor za preživljavanje. Glumci su igrali pod šatrama, igrali su u Vrazovoj ulici, u cirkusu. Tamo onaj “probada” devojku mačem, a ovde glumci izvode skečeve. Nisu svi glumci koji su stradali posle rata bili saradnici okupatora. Ranko nije mogao ni za šta da odgovara kao pojedinac... Koliko sam čitala, u Kočevskom Rogu je pobijeno na stotine, da ne kažem hiljade ljudi. Kakav može biti razlog za takva ubistva, ako nije neki opšti razlog?.. Ako je zarad nekog cilja bila potrebna masovna likvidacija, onda je moj brat imao nesreću da bude u tom broju...”

VRONSKI “RADI” ZA GESTAPO

Tragom izjava onih koji su bili najbliži streljanim niškim glumcima, teško je danas rekonstruisati, a još teže razumeti šta se sa ovom sedmoricom zapravo dogodilo. Odmah se postavlja pitanje da li je “kolaboracija” sa okupatorom u Nišu mogla biti intenzivnija nego u Beogradu, i da li je mogla biti jača u propagandnom smislu?

Prema kazivanju Aleksandra-Ace Milenkovića, nekadašnjeg tehničkog šefa Narodnog pozorišta u Nišu, koje je zabeležio poznati niški, pa dugo godina zatim beogradski reditelj Gradimir Mirković, u Nišu su po oslobođenju streljani glumci Miodrag Kovačević, Julijana-Jula Bukvić, Svetozar-Toza Cvetković (upravnik), Dragoslav Kandić (u jednom periodu v.d. upravnika), Živojin Vučković, izvesni Vanderović (ime je zaboravljeno), i Žika Ristić.

U kompletu niškog “Narodnog lista” nema ni pomena niti o suđenjima, niti o bilo kakvim streljanjima umetnika, pa se moramo osloniti na usmena svedočenja starih Nišlija, uglavnom onih koji su bili zaposleni u Narodnom pozorištu.

Jedan od onih koji su nosili repertoar, Miodrag Kovačević (1904–1944), glumac velikog stvaralačkog potencijala, koga je Borivoje Stojković u svojoj Istoriji srpskog pozorišta opisao sledećim rečima – “vrlo lepe, impozantne pojave i muževnog lika, elegantan u držanju i pokretima... neuporedivo dobar u tumačenju ljubavnika svih vrsta” – družio se, kažu, s nedićevcima i ljotićevcima, jer je međ njima imao školske drugove. Ima onih koji mu pripisuju ulogu “četničkog ideologa”, ali i onih koji tvrde da to nije istina... Miljenik niške publike, Vronski u Ani Karenjinoj, Arman Dival u Dami s kamelijama, Leone u Gospodi Glembajevima, Čeda u Gospođi ministarki, neusiljen i spontan u izrazu, streljan je bez ikakvog objašnjenja i sahranjen na nepoznatom mestu. O njegovom slučaju i o još nekim slučajevima, pokojni glumac Narodnog pozorišta u Nišu za vreme rata, Ljubiša Bačić, rekao je novinaru Feliksu Pašiću:

“Ja znam samo ono što smo tih dana čuli. A čuli smo da je Miodrag Kovačević bio tesno povezan sa Gestapo-om. Julka Bukvić takođe. Da su i drugi, Žika Vučković, recimo, imali veze sa Gestapo-om i četnicima... Jedan dobar broj ljudi radio je za nekoga, eventualno možda i zato da bi sačuvali glavu. Da li je tu bilo i nekih para, ja ne znam. Sve je to pod velom tajne... Nije se smelo o tome ni pričati, ni raspitivati…“

ZBOG “RIGOLETA” U ZATVOR

Bačić je ispričao da je u Pozorištu statirao neki Sergej Prokopenko, očigledno ruski emigrant. Smatrali su ga za komunistu i pretpostavljali da se vrzma među glumcima po zadatku. Odmah po oslobođenju taj čovek je nestao. Bilo je opšte uverenje da je on potkazao one koji su imali veze sa okupatorom... I kao što je beogradsko Narodno pozorište imalo Nikolu Popovića, komesara i progonitelja glumaca, tako je niško imalo nekog Nikolu Popa, takođe egzekutora partijske direktive.

“Nikola Pop je bio čudan čovek – nastavlja Bačić sa svedočenjem. – On nije ni statirao, bio je volonter. Strašno se plašio bombardovanja, a bio je i veliki pijanac. Nabavio je onu traku – Luft Schutz (Vazdušna odbrana) – koja mu je omogućavala da se kreće za vreme bombardovanja, što je inače bilo zabranjeno. Ta traka mu je služila za to da ode do kafane i da se napije od straha. Odjednom, posle oslobođenja, taj se Nikola Pop pojavio sa ovolikim revolverom u Pozorištu. I počeo je da drma. Niko se, naravno, nije usudio da pita da li ga je poslala Ozna...”

Bežeći od žestokih savezničkih bombardovanja, ali i od pretnji četnika Koste Pećanca, Ljubiša Bačić se našao u Soko Banji, koju su već bili zauzeli partizani. Kontakt sa oslobodiocima ga je skupo koštao, jer je po presudi vojnog partizanskog suda dospeo u zatvor, tačnije u “radni logor”, zato što je na svečanoj priredbi za drugarice, članice AFŽ, otpevao “nedoličnu i uvredljivu pesmu”! Ta pesma je bila kavatina iz opere Rigoleto, koja počinje rečima: “Ja posmatram sve žene što prođu, al’ sam hladan i duša o njima ne sneva”...

“Sve onako, ženska pesma o ženama, jedan ljubavnik koji se menja” veli Bačić. – Kad sam završio, mene uhapse na pozornici. Ispitivali su me da nisam poslat od četnika, od ovih, od onih... Mislim da neki od tih islednika, a bilo ih je pet ili šest, nisu znali ni ko sam. Jedan od njih, koji nije imao jedno oko, upitao me je: ’Je l’ ti voliš operu?’ ’Kako da ne rekoh – volim.’ ’Jesi li išao na koncerte?’ ’Kad god je bilo mogućno, išao sam.’ ’A je l’ se baviš često pevanjem?’ ’Da, naravno.’ A onda se on prodra: ’Pa, ti da si iz džungle doš’o to ne bi pevao!’ Ja, ni sam ne znam otkud mi ta hrabrost, odgovorih: ’Naravno, da sam iz džungle došao to ne bih pevao, jer to je Verdi, Rigoleto, a slušao sam to pre neki dan na Radio Moskvi!’ ’Mi ćemo tebe na front, pa tamo ti da pevaš!” Spominjanje Moskve ipak zaustavilo je dah svima, i saslušanje bi završeno. Posle, na suđenju u nekoj školi, sudija, daktilograf poluseoskog tipa, osudi me na tri meseca prinudnog rada...

...Tucao sam kamen negde oko sela Krupca. U oslobođeni Niš ušao sam kao uhapšenik. U zatvoru zaboravili na mene. Jednoga dana dolazi neki Timošenko, koji je bio bog za grad Niš, pa me pita: ’Šta ćeš ti ovde?’ ... Onda me odrede u Narodno pozorište, niško, ali ubrzo me mobilišu...”

GLUMICA LIKVIDIRA AGENTA SPECIJALNE POLICIJE

Nagađanja da je prvak niškog pozorišta, Miodrag Kovačević, bio saradnik Gestapoa, poriču dvojica istoričara, Đorđe Stamenković i Branimir Živković, obojica dugogodišnji saradnici Arhiva grada Niša. U Arhivu nema ni jednog dokumenta, zapisnika suđenja, optužnice, presude, žalbe i slično, koji bi se odnosio na streljanje glumaca. Međutim, u literturi ima više izjava o njihovom stradanju, koje veoma dobro pamte starije Nišlije. Po iskazu Kovačevićeve supruge, Ružice, kaže Živković, on je ubijen u okolini sela Gabrovca zato što se sastajao i družio sa Keserovićevim četnicima. Išao je da traži hleb, jer su to bila teška vremena, naročito uoči oslobođenja, kad u gradu ničega nije bilo. Bilo je dovoljno što je viđen u društvu četnika, pa da kasnije bude optužen. Nije bilo ni milosti, ni strpljenja, ni savesnog istraživanja. Nestali su mnogi nevini, ili sumnjivi samo zato što je o njima kružio glas da sarađuju sa okupatorom i narodnim izdajnicima.

Za vreme okupacije, u Niš je došao veliki broj izbeglih glumaca iz Skoplja, Banja Luke i Novog Sada. Nikada pre, ni posle rata, niško Narodno pozorište nije imalo veći i bolji ansambl, sastavljen od majstora scene, kakav je recimo bio kvartet prvaka – Miodrag Kovačević, Dragutin Todić, Siniša i Ljubica Ravasi. S njima, rame uz rame, išao je streljani Dragoslav Kandić (1899-1944), glumac i reditelj, umetnik-intelektualac širokog obrazovanja, o kome Borivoje Stojković piše da je “tumačio karakterne, dramske, pretežno herojske partije na koje su ga upućivali visok rast, vrlo bujna priroda i snažni duboki glas prijatne boje.” Ostao je za dugo upamćen po ulogama Hajduk-Veljka, Hajduk-Stanka, Mitketa u Koštani, Ignjata u Gospodi Glembajevima, Fjodora u dramatizaciji romana Braća Karamazovi...

Primetno je da postoji razlika između onoga što se desilo u Beogradu i onoga što je snašlo pozorišne ljude u Nišu. Niški glumci nisu platili životom, proganjenjem i ponižavanjem svoje profesionalno angažovanje u pozorištu, oni nisu učestvovali u humorističkim i kabaretskim programima, nisu se sa scene podsmevali narodnooslobodilačkoj borbi i saveznicima. Njihov greh su bile neposredne veze u maloj sredini ne toliko sa Nemcima, koliko sa četnicima, ljotićevcima i nedićevcima. Reditelj Gradimir Mirković je zabeležio da je talentovana, lepa i mlada glumica Julijana-Jula Bukvić, kažnjena smrću samo zato što je za vreme rata živela sa jednim četničkim oficirom.

Dugogodišnji pozorišni fotograf Živojin Stanković potvrdio je da je druga glumica, Kaja Đorćević, bila u intimnim odnosima sa jednim gestapovcem. Ali, nije okrenula leđa svom narodu. Spasavala je i štitila ljude. Zaslužna je što je, preko svog gestapovca, oslobodila Niš zloglasnog krvoloka, agenta Specijalne policije, Pekareka. Taj Pekarek imao je običaj da ucenjuje porodice uhapšenih rodoljuba i da iznuđuje novac, ne bi li osumnjičene pustio na slobodu. Bio je strah i trepet celog grada. Glumica Kaja Đorđević pripremila mu je klopku i uz pomoć jedne ucenjene žene, taman kad je ucenjivač brojao novac, udesila da upadne Gestapo i da ga uhvati na delu. Pekarek je potom bio obešen pred hotelom “Union”. Kaja Đorđević je uspela da pobegne iz Niša na vreme. Nestala je zauvek bez traga i glasa.

Potpuno je nejasno šta je novoj vlasti skrivio niški glumac Živojin Vučković (1896-1944), koji je igrao u Braninom Orfeumu posle Prvog svetskog rata, vodio svoju putujuću trupu od 1929. do 1933. godine i ušao u Narodno pozorište Moravske banovine 1934. Bio je ozbiljan i studiozan karakterni glumac i komičar, dobar pevač i violinist. Sa uspehom se predstavio u ulogama Grge (Graničari Frajdenrajha), Pinterovića (Hasanaginica Ogrizovića), Kurjaka (Ivkova slava Sremca), Hadži-Zamfira (Zona Zamfirova Sremca) i mnogim drugim.

Gradimir Mirković je ostavio i zapis o tome da je Salko Repak, glumac, prvoborac i član Kazališta narodnog oslobođenja, upravnik niškog pozorišta posle rata, negde krajem 1945. prijavio Ozni Vanderovića, pošto ga je video u zgradi. Vanderović je odveden nekamo zauvek. Streljan je i glumac Žika Ristić, zato što je organizovao priredbe za četnike vojvode Ćirkovića. Najzad, poznati niški glumac Svetozar Toza Cvetković, koji je za vreme rata bio upravnih pozorišta u Zaječaru, uhvaćen je i streljan pod nenapisanom optužbom da je sarađivao sa okupatorom. U čemu se mogla sastojati ta saradnja? Kakve to usluge – vojne, političke, obaveštajne, propagandne – mogu činiti glumci, makar bili i upravnici pozorišta, u manjim gradovima? Pogotovu što su provincijska pozorišta, a naročito niško, igrala nacionalno-romantičarski repertoar, koji su činile predstave Rastko Nemanjić ili Kaplar Miloje Branislava Nušića.

SUĐENJE ŽANKI STOKIĆ

Otpuštena iz Narodnog pozorišta, posle tamnovanja, najslavnija glumica u istoriji srpskog pozorišta, Žanka Stokić, bila je najzad izvedena pred sud. U “Politici” je 4. februara 1945. objavljen izveštaj sa suđenja pod naslovom “Glumica Žanka Stokić osuđena je na osam godina gubitka srpske nacionalne časti”, i sa nadnaslovom “Narod sudi onima koji su se ogrešili o njega u najtežim danima”. Anonimni izveštač je napisao između ostalog:

“Na optuženičku klupu, pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti, izvedena je juče Živana-Žanka Stokić, bivša članica Narodnog pozorišta u Beogradu. Dvorana Izvršnog Narodnooslobodilačkog odbora za grad Beograd bila je prepuna naroda koji je došao da prisustvuje ovoj javnoj raspravi i izricanju presude. Pošto je predsednik veća Miodrag Stajić uzeo potrebne podatke od optužene, pretres je počeo čitanjem optužnice. Narodni tužilac, kapetan Miloš Jovanović, optužuje Živanu-Žanku Stokić: ’što je za vreme okupacije, kao članica Beogradskog narodnog pozorišta, sudelovala u pozorištima ’Veseljaci’ i ’Centrala za humor’, koja su bila pod blagonaklonom zaštitom nemačkog okupatora, a specijalno zato što je uzimala aktivnog učešća u programima Beogradske radio-stanice, koja je bila direktno u rukama Nemaca, i to u okviru dnevne emisije ’Šareno popodne’, čime je kulturno i umetnički sarađivala sa okupatorom i domaćim izdajnicima stavljajući u službu svoje umetničke sposobnosti i svoj veliki glumački renome... Ona nije vodila računa da svojim radom pomaže nemačku propagandu, ona se smejala i nasmejavala druge kada je naša Narodnooslobodilačka vojska vodila najkrvavije borbe s tim istim okupatorom i njegovim slugama...

...U svojoj odbrani pred sudom optužena priznaje da je za vreme okupacije dobrovoljno stupila u novostvorena pozorišta... jer je, kaže, bila bolesna, pa joj je bio potreban novac za lečenje. U Beogradsku radio-stanicu morala je da stupi, jer je to od nje tražio glavni nemački radio-aranžer, kulturbundovac Nuser.

’Da li ste bili svesni da pomažete Nemce?’ – pita optuženu sudija dr Milan Prelić.
’Nisam bila svesna’ – kratko odgovara optužena.
’Znate li da su Vujković i drugi puštali radio da zagluše jauke onih koji su u ćelijama i zatvorima mučeni i da se na radiju tada čuo i vaš glas?’
’Nije mi poznato.’
’Koliko vam se puta desilo da zbog žalosti za obešenim i streljanim niste mogli da odigrate svoju ulogu?’
Na ovo pitanje optužena nije odgovorila. Za vreme saslušanja pred sudom optužena je plakala. Kada se nekada ona smejala, smejala se i publika koja je slušala. Ovoga puta Žanka je plakala, a publika se smejala njenim suzama.
... Posle dužeg većanja sud je, u ime srpskog naroda, izrekao i saopštio presudu kojom je Živana-Žanka Stokić oglašena krivom i kažnjena po članu 4 odluke Predsedništva ASNOS-a sa osam godina gubitka srpske nacionalne časti... Ovom presudom nekada popularna glumica... gubi pravo učešća u javnom životu..”.

NEKA DRUKČIJA ŽANKA

Ponižena, postiđena, pokušavajući da samoj sebi objasni zašto je prihvatila izazov da učestvuje u trećerazrednim programima za vreme okupacije, tešila se mišlju da je njen scenski humor bio duševni lek narodu koji je patio, da je bila prinuđena da učestvuje u programima Nuserovog Radio Beograda, kako bi uz pomoć Nemaca uspevala da nabavi insulin u vreme opšte nestašice lekova i tako održava život kao dijabetičar. Ipak, ta mudra i iskusna žena, umetnica ogromne intuicije, naknadno je shvatila da je pogrešila. To ambivalentno stanje, njen unutarnji konflikt između glumačkog imperativa da se igra za publiku u svim uslovima, i samooptuživanja, primorali su je da se povuče u svoju kuću na Topčiderskom brdu i da prekine veze sa mnogobrojnim prijateljima. Istini za volju, i mnogi njeni prijatelji iz doba uspeha i slave, nisu bili voljni da se druže sa kompromitovanom i politički obeleženom “robijašicom”. Nekolicina njih ostala joj je ipak verna.

Žankin zvonki, zarazni smeh, koji se sa scene prelivao u gledalište i izazivao pravo ushićenje publike, kao da je zamro u njenom glasu i sneveseljenim očima. To je sad bila drukčija Žanka. Stari prijatelji, njeni bivši scenski partneri, skupljali su priloge za nju, odvajali od svojih sledovanja hrane na tačkice i slali joj, manje – više potajno. Budući da nije dobila penziju, i da nije imala nikakvih prihoda, borba sa dijabetesom bila je za nju sasvim neizvesna i vodila ju je zahvaljujući požrtvovanosti pojedinih starih obožavalaca.

Ni jednom posle rata nije kročila ni u Narodno pozorište, ni u svoju omiljenu Skadarliju. Iz novina je saznavala da mnogi glumci koji su s njom igrali u “Centrali za humor” i drugim okupacijskim zabavnim teatrima, igraju ponovo, u novoj državi, da dobijaju aplauze i razne počasti. Lišena ljubavi znatno mlađeg čoveka, njenog Morisa Pijade, Jevrejina koji je završio život u nekom nacističkom logoru, provodeći sumorne dane sa svojom sluškinjom Magdom, dakle bez dece i ikog svog na svetu, patila je što joj je bilo oduzeto pozorište, njen jedini smisao života. Gubila je motiv daljeg trajanja na ovom svetu, svesna da biva postepeno zaboravljena.

PREDIĆ SE OBRAĆA TITU

A onda, u leto 1947, kada se od najboljih jugoslovenskih glumaca sastavljao ansambl za novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište, počela je bitka za njenu rehabilitaciju i povratak na scenu. Književnik Milan Đoković, dugogodišnji direktor Drame Narodnog pozorišta i veliki poštovalac njene umetnosti, u svom članku pod naslovom “Sećanje na umetnički lik i ljudsku sudbinu Žanke Stokić” (“Scena” br. 2-3, mart-jun 1990.) piše da je prve pokušaje u tom smislu učinilo njeno Narodno pozorište.

Milan Predić, legendarni upravnik Kuće kod Spomenika, koji je prihvatio dužnost da obnovi rad posle razaranja i desetkovanja ansambla, nije krio žaljenje što među okupljenim glumcima nema Žanke, “kao što nije krio da spada među one Beograđane koji ne odobravaju strogost postupka prema slavnoj glumici”... “On je – piše Đoković u pomenutom članku – na jednom prijemu, u razgovoru s predsednikom Titom, postavio pitanje o presudi koja je izrečena Žanki i pomenuo da je ona jedan od najvećih talenata Narodnog pozorišta... Tito mu je odgovorio da je, upravo zato što je umetnica izuzetnog talenta, Žanka Stokić morala da služi kao primer u teškom vremenu neprijateljske okupacije. Verovatno da razgovor nije ni trajao duže nego što je trebalo da se postavi pitanje i dobije odgovor. Ali je rečeno najodgovornijoj i najmoćnijoj ličnosti novoga društva. Gospodin u najlepšem smislu te stare reči, Predić je, jednostavno, meni, svom saradniku i novom direktoru dramskog ansambla, hteo reći da pred svima nama stoji briga o Žanki...

...Ostavljajući po strani opštu političku atmosferu strogosti, bio sam uveren da Mitri Mitrović mogu sve reći i da se ne moram služiti nikakvim političkim nego samo ljudskim, ali i umetničkim, argumentima – piše Đoković. – I malo je reći da se nisam prevario. Ona je, za ministarskim stolom, ne samo pažljivo saslušala pozorišne i ljudske pobude mojih prijatelja i moje da tražimo Žankin povratak u njenu pozorišnu kuću, nego je, očevidno, imala i sluha za opravdanost tih pobuda. Bez komentara, obećala je da će, odmah, razgovarati “sa drugovima”.

SAHRANA SA VOLOVSKIM KOLIMA

Dva dana kasnije, Mitra je javila Đokoviću da je potrebno da neko od glumaca, bliskih Žanki i ljudski pouzdanih, ode da je poseti i da joj kaže da odmah podnese molbu za rehabilitaciju. Đoković je u svom stanu razgovarao o tome sa Dragoljubom Gošićem, koji je bespogovorno pristao da bude prvi poklisar koji će joj odneti radosnu vest. Žanka ga je saslušala “široko otvorenih očiju, ustreptala, zahvalila mu kao starom drugu i rekla da će učiniti ono što joj je preporučio”.

Paralelno sa ovim nastojanjima, delovao je tada i mladi reditelj Bojan Stupica, koji je dobio ovlašćenje da okupi najbolje glumce i osnuje Jugoslovensko dramsko pozorište. On je uspeo da izdejstvuje saglasnost Agitpropa Centralnog komiteta KPJ da pozove Žanku u vrhunski ansambl u osnivanju. Stupica je posetio Žanku i saopštio joj da je njene kolege očekuju i da će odmah dobiti prvu ulogu. Toliko uzbuđenje umorno i napaćeno srce nije moglo da izdrži. U groznici i košmaru, preminula je 20. jula 1947.

Očevici kažu da od smrti velikog pesnika Đure Jakšića tako velike sahrane u Beogradu nije bilo. Hiljade ljudi ispratile su je do večnog počivališta na Topčiderskom groblju. Stari i mladi klečali su duž puta kojim je prolazila povorka, prateći volovska kola sa kovčegom. Žankina je želja bila da bude sahranjena onako kako su sahranjivani njeni seljaci u rodnom selu Rabrovu, ali da ne bude crnih marama i kukanja, već radosti, jer odlazi glumica koja se radovala životu i pozorištu, pozorištu koje je za nju bilo radost zato što liči na život.