Leto... Radujmo se... himna u slavu života, čija melodija dopire iz 1787, dok neki stihovi datiraju iz 1267, sa Univerziteta u Bolonji.

“Gaudeamus igitur
Iuvenes dum sumus...”

Usred leta, usred grada, usred dana, dve devojke, brinete, jedna duže, druga kraće kose, popele su se na zarđali, limeni krov beogradske višespratnice. Bile su u letnjim majicama koje su na julskoj vrućini počele da svlače. Legle, jedna poleđuške, druga potrbuške, glasno razgovaraju, misleći da ih niko ne čuje i ne gleda... Umesto da se spuste na more, popele su se na zarđali usijani, limeni beogradski krov.

Usijani limeni krov, mala je aluzija na naslov komada Tenesi Vilijamsa. I leti valja čitati velike dramske pisce, pa i velikog Tenesija. Njegova drama Tramvaj zvani želja, posebno se, i povodom novog čitanja, kako primećuje Viljem Rouz Benet, pokazuje kao “jedan od najznačajnijih pozorišnih komada našeg vremena”.

Među didaskalijama ovog dela, opisima glavnih junaka, Blanše i Stenlija, može se nabasati na zanimljivosti. Na primer, izuzetan je opis glavne junakinje koja podseća na noćnu leptiricu. Stenli Kovalski je srednje visine, snažne i čvrste građe... Glavno u životu mu je uživanje u ženama, ljubav prema piću, sklonost ka gruboj šali... Žene procenjuje na prvi pogled...

U filmu Tramvaj zvani želja Blanšu igrala Vivijen Li, a Stenlija – Marlon Brando. Kao da je stari, dobri Tenesi za njih pisao uloge..! Možda... da!

Ulogu Miča, tumačio je veliki glumac Karl Malden. Umro je ovog leta u Los Anđelesu; takođe, Majkl Džekson, crni momak koji je izbeljivao lice; velika zvezda, povodom čije smrti se priče ne stišavaju... Jedna od njih govori o tome da se svojevremeno, pojavio na sudu u Santa Mariji, u Kaliforniji, sa ordenom Belog orla trećeg reda Kraljevine Srbije. To odlikovanje ustanovio je 1882. godine Milan Obrenović, knez, a potom i kralj Srbije.

Tramvaj dubrovački ostaje želja u (kao uostalom, letos, i neke beogradske tramvajske linije).

A Dubrovačke ljetne igre ovog leta su jubilarne, 60. po redu. To je, kako se ističe, najveća i najreprezentativnija kulturna manifestacija u Hrvatskoj koja se održava u prostoru barokno-renesansnog grada Dubrovnika koji ima vekovno civilizacijsko nasleđe.

Na početku, uobičajena ceremonija u prisustvu visokih zvanica, ispred crkve Sv. Vlaha, zaštitnika Dubrovnika, podizanje zastave Libertas; uobičajene priče o, recimo, tradicionalnim letnjim svirkama Ibrice Jusića na skalinama Dominikanskog samostana, koje su, kako se veli, mitsko mesto njegove karijere koju je počeo pre 44 godine (kad pre minuše toliko godine? prim M. D.); o gostovanju Kemala Montena na Mljetu i Ramba Amadeusa na Lastovu.

Posebno interesovanje uvek vlada za dramski program Dubrovačkih igara. Povodom 80 godina od smrti Iva Vojnovića, “pisca velebnog dramskog opusa”, kao prva dramska premijera Igara prikazana je predstava Na taraci, u režiji, naravno, Joška Juvančića... a koga bi drugog... a u glavnim ulogama – “doajeni hrvatskog glumišta”: Tonko Lonza, Pero Kvrgić, Miše Martinović, Marija Kon i Milka Podrug Kokotović!

U Kneževom dvoru, živeo je dubrovački knez tokom svoje jednomesečne vladavine. Knežev dvor je sada jedan od reprezentativnih scenskih prostora u čijem atrijumu se uglavnom održavaju koncerti.

Monumentalna, impresivna tvrđava izvan gradskih zidina, na prilazu Gradu, gordo se – tako je opisuju – “diže na strmoj klisuri visokoj 37 metara”. Jedno od znamenitih mesta – kao teatarski, festivalski prostor – je upravo ta nepristupačna tvrđava Lovrijenac, ujedno jedna od najlepših pozornica na svetu.

Tu je, kao posebna senzacija, održano takmičenje u skokovima u more, učestvovali su najbolji svetski skakači. Skokovi u vodu, u more, začeli su se na nekim egzotičnim ostrvima u
18. veku, a sada se izvode u celom svetu. Ovog leta, dobro uvežbani momci skakali su s Lovrijenca, sa platforme postavljene 26 metara nad morem. Savršenstvo pokreta. Od tih skokova gledaocima zastaje dah...

A onda se na Lovrijenac popeo – Hamlet. Ponovo ono čuveno... “Biti il’ ne biti”.

Po povratku iz Dubrovnika, zanimljiv komenatar: Zašto Hamlet ne bi stao na skakaonicu i izgovorio te reči? Izgledalo bi, besumnje dramatično. Toga se setio Leon Kovke, dramaturg ..

A Dubrovnik i Dubrovčani...? “Slušam ih kako govore, posmatram ih kako izgledaju, kako se kreću, i nastojim da proniknem u njihove misli, u poreklo njihovih zakona, navika i predrasuda... Ovo je vrsta vodozemaca. Živeći kroz naraštaje na kopnu i na moru, i njihov način mišljenja, i njihov govor, i sve što za sebe i oko sebe stvaraju i čine – sve je to postalo dvojako, dvosmisleno i dvolično. Za sve su sposobni. Plivaju i rone, trče i penju se uz drvo; samo što ne lete; dišu na pluća, ali i na škrge; kad treba, ne dišu uopšte; u svašta se pretvaraju i svakim imenom nazivaju, a ipak uspevaju da ostanu ono što su...”

Tako Andrić na jednom mestu, u Zapisu bosanskog pisara Dražeslava, govori o Dubrovčanima..
(Brem veli da je vidra u vodi ono što i lisica i ris, zajedno, na suvom. Vidra živi u vodi, u moru i u rekama. Može da zatvori nozdrve, da ne diše... Čuveni pisac Marin Držić, imao je nadimak – Vidra... U starosti, vidra obično živi usamljeno.)

U Bosni, malo-malo, pa polemika o Andriću; I ovog leta ponovo se razvila u Sarajevu. “Grandioznost i osamljenost jednog Nobelovca”, naziv je izložbe otvorene ovog leta u Barseloni. Predstavljeno je piščevo delo, život, odnos prema Beogradu, posebna veza sa Španijom...

Leto...
“Post iucundam iuventutem
Post molestam senectutem
Nos habebit humus”

Tako jenjava i leto... kao i život. Valja ga uhvatiti.