Na probama je bio izuzetno srdačan i druželjubiv. I uvek nasmejan. Istovremeno, osetljiv na sve glumačke smicalice koje bi prljale izvornost i suštinu igre. Povlačio bi se u takvim trenucima u sebe vidno uznemiren. “Šta je Bobane, reci i spasi dušu” – pokušavao sam, ne jednom, da ga odobrovoljim. “Monsuni Gojčilo (tako me je uvek zvao) monsuni... monsuni...” – bile su jedine reči koje bi sa osmehom prevalio preko usana.
19. decembra 1969. godine, prema projektu Bojana Stupice, neposredno uz zgradu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, svečano je otvoren “Novi teatar”. Tu kamernu scenu će posle Bojanove smrgi pozorišna javnost, iz odanosti Bojanovim idejama, preimenovati u Teatar “Bojan Stupica”.

Te večeri je izvedena i prva premijera na toj oceni. Bila je to drama Kin ili Košmar i genije Žan Pol Sartra, u režiji Slavoljuba Stefanovića Ravasija. Igrom slučaja, Slobodanu Đuriću je pripala čast da u ulozi Upravnika progovori i prve reči na toj sceni. Znao je da ee nekada, na otvaranju Jugoslovenokog dramskog pozorišta, prvi sa scene oglasio Branko Pleša. Takvu podudarnost Đurić je doživljavao kao nekakvo proviđenje. Kao dar sudbine?

Ali, nije kome je namenjeno, nego kome se prohtelo. Kolega koji je u predstavi igrao Slugu, potrudio se da čast koja je pripala Đuriđu, izvrgne podsmehu i ruglu. Izišao je na scenu i na samom početku predstave, sasvim neočekivano u tekot koji je pripadao Đuriću, izgovorno kao savoj. Iznenađen i zatečen Đurić je prebledeo i zaćutao. Tako je kolega u ulozi Sluge ušao u istoriju pozorišta!

Sedeo sam te večeri posle predstave sa Bobanom u našoj omiljenoj kafani “Manjež”. Bio je izuzetno neraspoložen i ćutljiv. “Šta je to – oglasio se pošto smo se svojski okrepili – otkud to zlo u njemu... podvali mi i još mi se smeje u lice... pa gde to ima, pobogu?”

Preklapali smo te noći dugo o podvaladžijskom mentalitetu kojim smo se kroz vekove branili od Turaka. O mentalitetu koji je uhvatio korena i toliko se srodio sa nama da ga se evo i danas, bez Turaka, ne možemo osloboditi. Smejali smo se tom našem “istorijskom” tumačenju podvale i podvaladžija. Pomenuo sam mu i jednu od omiljenih izreka Branka Ćopića o našem mentaltetu: “znam ja nas, jebo ti nas!” Boban je u trenutku zastao, pogledao me široko otvorenih očiju kao da proverava da li me dobro čuo, a onda je iz njega provalio silovit, gromoglasan i nezaustavljiv smeh. Izvikivao je sa oduševljenjem Brankovo ime i aplaudirao mu iz sve snage. Dobro podgrejan dizao se od stola i glasno, koliko ga grlo nosi, dovikivao onima u kafani: “Znam ja nas, jebo` ti nas!” Do kasno u noć “Manježom” je odzvanjao njegov okrepljujući smeh.

Niko se u našem pozorištu nije tako iskreno smejao. Njegov smeh i smeh koji je izazivao u gledalištu, postao je njegov najveći glumački kapital.

Atletske građe, stamen, sa blago povijenim ramenima, čvrstog, zapućenog koraka, on je već samom svojom pojavom prizivao herojski repergoar. Takve uloge, međutim, kao da nisu godile njegovoj vedroj i nasmejanoj prirodi? On ih je, razume se, igrao sa velikom profesionalnom odgovornošću, ali nije propuštao ni jednu priliku da se ne naruga svemu što je “otežavalo” igru.

Njegovu prirodnu zaigranist, stalno sukobljavanje i usklađivanje govorne i fizičke radnje, pamtio sam još iz vremena kada je igrao u Rasovom pozorištu. “Kada igram celim bićem, scena je za mene trusno područje” – govorio bi izlazeći sa scene nasmejan i zajapuren. Još tada, na početku karijere, otkrivao je na sceni poetiku poruge. Rugao se od srca svakoj od svojih uloga.

U pripremi Nušićevog Mister dolara, predstave koja je odigrala prekretnicu u njegovoj karijeri, slučaj je, kao i uvek, odigrao značajnu ulogu. Naš kolega Lane Gutović, zbog obaveza na filmu, nije mogao da prihvati ulogu kelnera Žana. Reditelj Miroslav Belović je ulogu prepodelio Slobodaiu Đuriću. I ne znajući, učinio je veliku uslugu sebi i srpskom pozorištu.

Pozorišni Beograd je Đurićevog Žana doživeo kao otkrovenje sezone. Jednostavnošću i svođenjem igre on je Nušićevu komediju učinio razigranijom i delotvornijom. Lako i neopaženo je prelazio iz uloge u ulogu komentatora i još lakše se vraćao karakteru. Prelascima iz karaktera u privatnost izazivao je bravure i razgaljivao gledalište. Pitao sam se da li se Žan dodvorava poltronima i snobovima, ili se Đurić svojom srdačnošću podsmeva njihovoj umišljenosti i pohlepi. Zavarava li kao nabeđeni milioner sam sebe, ili se to glumac, u očijukanju sa publikom, ruga lakovernosti i naivnosti svoje uloge? Braneći zabludu i poričući je istovremeno, on je majstorski usložnjavao ulogu i bogatio igru improvizacijom i humorom.

Njegovog prevaranta i nadripoetu Aleksu (barona Goliča) iz Sterijinog Laže i paralaže, za razliku od Žana u Mister dolaru pamtim po upevanom slavjanoserbskom jeziku i širokim, prenaglašenim i teatralnim gestovima kojima obmanjuje svoje žrtve. U toj teatralnosti i sam počinje da veruje u svoje laži. Kada ponesen igrom pokušava da razluči da li je to što govori istina ili samo zavodljiva laž, kada u direktnom odnosu sa gledalištem traži od publike da mu pomogne u toj “dilemi” Đurić kroz salve smeha otkriva tajnu svojih skrivenih dvosmislica.

U predstavi Veseli dani ili Tarlekinova smrt Suhovo-Kobilina, u nadahnutoj režiji Branka Pleše, u dosledno sprovedenoj majerholdovskoj poetici, Đurićev Raspljujev se telom i pokretom, bez realizma i psihologije, bez poistovećivanja sa likom, sa naglašenom retorikom koja ismeva verbalni teatar, ustremljuje i sikće poput kobca na sve oko sebe. Gradeći snažnu metaforu o bezobzirnoj državnoj i policiskoj torturi, on u finalu predstave, munjevitim glumačkim rezom, pravi obrt u igri i pretvara silu u njenu suprotnost. Nasilništvo njegovog Raspljujeva se, pred našim očima, ruši i osipa u grotesknoj trapavosti.

U Držćevom Dundu Maroju sa kompletnom muškom podelom, u ulozi kurtizane Laure, sa drečavom perikom, maljavim grudama i nametljivim uspijanjem, on već samom svojom pojavom dovodi publiku do urnebesnog smeha.

Ragbi iz Bube u uhu trči kroz hodnike i sobe Fejdoovog preljubničkog hotela. Usplahiren i izgubljen u prostoru, stalno ponavlja: “Noubadi kold mi?” Dok očekuje odgovor sa lulom u ustima simulira sabranost engleskog džentlmena. Igranje spokojstva a u isto vreme papagajsko ponavljanje “Noubadi kold mi?” izaziva smeh i otkriva nesklad i nevolju jednog šeprtlje. Sve to Đurić postiže u kratkim, vremenski ograničenim scenskim pojavama. Sažetost i brzina glumačkih reakcija daju njegovoj igri izuzetnu zavodljivost i spontanost.

Pre tragične i iznenadne smrti, odigrao je Sejmona iz Vase Železnove Maksima Gorkog i otkrio nam spektar potpuno novih glumačkih sredstava. Tragikomičnim polutonovima i nijansama ispovedao je i nagoveštavao na sceni neku vrstu pokajničke, gotovo testamentirane svedenosti i iskrenosti? Uloga koja zaslužuje čitavu jednu studiju.

Milivoje Živanović nam je govorio da kada publika i kolege počnu da pamte tekstove naših uloga, kada ponavljaju i prisvajaju naše replike u svakodnevici, to postaje najveće priznanje koje jedan glumac može da zasluži. Veće od bilo kakve zvanične kritike. “To je najočigledniji dokaz koliko su pozorašte i naša umetnost prisutni u životima drugih.”

A koliko je umetnost Slobodana Đurića bila prisutna u životima drugih, koliko je dosegla do najširih slojeva publike, spajajući njegovu urođenu vedrinu i duhovitost sa iskustvom gledalaca, posvedočio nam je Đurićev neodoživi Milić Barjaktarević iz Nikolićeve televizijske komedije Mnogo se izvinjavamo u režiji Soje Jovanović

Bio je to potpun trijumf jednog rasnog i modernog komičara. Preko noći je postao miljenik televizijskog gledališta. Uzrečicu i poštapalicu dovitljivog i ushpešnog poljoprivrednika Milića Barjaktarevića, “izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo”, ponavljale su u svakodnevnom životu hiljade i žiljade gledalaca. Pozivali su ga posle te uloge na razne manifestacije, nudili mu učešća u žirijima i opsedali ga iz dana u dan intervjuima.

“Nisam se odazivao na sve te pozive. Nisam hteo da uspeh pretvorim u tezgu. Išao sam samo tamo gde mi je to pričinjavalo radost. Gde sam želeo da uzvratim zahvalnošću”.

U pozorištu je uvek relativizovao svoje uspehe. Kao da se trudio da ne povredi nečiju sujetu. “Ne dam da me ponese sva ta halabuka!” Ako bi, i pored skromnosti i opreza, poneka zluradost ipak stigla do njega, povlačio bi se u sebe postiđen tuđom zavišću. Ja bih ga, u takvom raspoloženju, pogledao sa čuđenjem, a on bi mi, po navici, klimnuo glavom i kroz osmeh promrljao: “Monsuni Gojčilo... monsuni... monsuni...”