U poznatoj i priznatoj Mašićevoj ediciji Nova do sada su objavljene četiri knjige čiji su autori glumice i glumci: Mirjane Kodžić: Venecija, Dragoljuba Gule Milosavljevića: Pesme o reci, vojnicima i pozorištu, Branka Pleše: Ljubav u Veneciji i Rade Đuričin: Tajna crne ruke.

Sada se pojavljuje peta, o Stevi Žigonu, njim samim, iz pera sagovornice, književnice Mare Knežević Kern.

Poznato je da su u svetu sekretari poznatih književnika, umetnika uopšte, često vodili neku vrstu dnevnika i beležili razgovore s velikanima i da su takva svedočanstva veoma cenjena, po mnogo čemu nezaobilazna za bolje razumevanje određene umetničke ličnosti.

Napomenuću takva dva slučaja. Johan Ekerman objavio je Razgovore sa Geteom, beležeći misli velikog pisca, kao njegov sekretar poslednjih deset godina književnikovog života.

Sekretar čuvene Sare Bernar, Pitu, zapisivao je u pero njenu autobiografiju, danas veoma cenjenu knjigu za tumačenje umetnosti nezaboravne glumice, rediteljke, dramske autorke i direktorke pozorišta.

Mara Knežević Kern, sticajem zanimljivih okolnosti, uz pomoć svog izdavača Slobodana Mašića, došla je u dodir sa Stevom Žigonom, i to poznanstvo ubrzo se pretvorilo u prijateljstvo, ona je postala njegov saborac, njegova verna publika, i što je najznačajnije, svedok njegovog pogleda na svet i umetnost.

Tako se prijateljstvo pretočilo u ovu knjigu, a trajalo je poslednjih osam godina, od avgusta 1998. do kobnog decembra 2005. godine.

Mara Knežević Kern beleži, na početku knjige, važnu indikaciju:
“Kad je primetio da zapisujem njegove intelektualne bravure, počeo je da se igra pameću”. Ko je imalo poznavao Žigona van scene, razumeće dobro značenje sintagme igra pameću. Time se osvetljava osnovni misaoni tok ove izuzetno zanimljive i dragocene knjige. Žigon je umeo da fascinira sagovornike, ali se našla samo jedna osoba koja je imala hrabrosti, istrajnosti, beskrajno mnogo strpljenja i ljubavi da tokom više godina dobije i zabeleži dragocene autobiografske ispovesti. Uvek sumnjičavi, nepoverljivi umetnik, kakav je bio hiroviti Žigon, otvarao se književnici iskreno, u meri koliko je to sebi dopuštao.

Ilustracije radi ispisujem iz knjige karakterističan dijalog.
Autorka kaže:
“Naporan si, isključiv, pun sebe...”
Žigon na to dodaje:
“A uz to sam zadrt, samoljubiv, netolerantan. Ako me prihvataš – znači da si me dostojna”.
Na drugom mestu Žigon sagovornici kaže:
“Bojim se da ću postati tvoj ovisnik: ja volim da mi se dive!”

Eto, u takvim paradoksima, u polu-zbilji Žigon je uživao. Umeo je da vodi razgovor na najrazličitije teme, i tada bi se snalazio kao riba u vodi, bivao lucidan, pokatkad gorak, a istovremeno spreman na šalu na svoj (ali i tuđ) račun. Umeo je da barata, da žonglira obrtima i paradoksima izazivajući efekat kod sagovornika, kao da je na pozornici.

Zadivljujuća je činjenica da je Mara Knežević sa izvanrednom spretnošću beležila Žigonove jezičke i intelektualne vratolomije, da je sačuvala njegov ton iskaza, ritam rečenični, upadice, Žigonovu osobenu leksiku srpskog jezika, u kojoj je uživao. Stiče se utisak kao da svakog dana prelistava Vukov Rječnik. Uživao je u akcenatskoj nepogrešivosti svake svoje izgovorene reči.

Za svako bliže izučavanje Žigonove glumačke, a posebno rediteljske poetike, ova knjiga će ostati nezaobilazna. Njome će umetnik Žigon postati prisniji, razumljiviji, njegova veličina će dobiti novu dimenziju, estetsku ali i ljudsku. Svakom ljubitelju pozorišne umetnosti, a posebno pozorišnim početnicima – mladim glumcima i rediteljima, poslužiće kao ključ za ulazak u tajne stvaralačke radionice Steve Žigona.

Navodim tek nekoliko bisera Žigonovih inovatorskih definicija i zanatskih tajni. Npr. kako i zašto reditelj skraćuje dramski tekst (“Zato da bi se od šume videlo drveće”); u čemu je smisao glume (“To je ono kad se prirodnost stilizuje do stepena opšteg značenja. Zato je gluma više od života!”); u čemu je suština glume (“Mnogi ne znaju da gluma nije samo veština govorenja – govor je samo jedan od paralelnih postupaka. Ne treba misliti o tome kako bi ličnost koju igraš nešto učinila – glasno, tiho, šapatom – nego šta bi učinila. Znači ne pridev (prilog!) nego glagol! Gluma je radnja, a ne zvučna interpretacija teksta!); u čemu je suština umetnosti (“Ne volim kad se ljudi dive nekom delu zato što je tako životno. Umetničko delo ne treba da bude ogledalo života, već ogledalo životu; umetnost treba da stvara paralelan život; ne treba da bude potvrđivanje iskustva ljudi, već da govori o pojavama koje su izvan iskustva – treba da stvori nadživot, da život u njemu ne vidi sebe, nego nešto što mu nije poznato, nešto tajanstveno što ga obogaćuje, začuđuje... u šta ne može da poveruje, a da ipak bude impresioniran. Umetnost treba da se, na izvestan način, pravi nemoćna pred lepotom života i da ga natera – varajući ga – da poveruje da postoji nešto lepše od njega samog”).

Žigon je iskazao čitav esej, skicu za, nažalost, nenapisanu studiju o funkciji scenografije u svojim rediteljskim postavkama, veoma lucidnu, originalnu po rešenjima, modernu po shvatanjima. Tako o funkciji stolice na sceni kaže. “Kao reditelj stolice sam izbegavao ili, kad su već bile neophodne, koristio u svrhe sasvim suprotne od sedenja”, navodeći maštovite i neočekivane funkcije stolica u Pigmalionu, Hamletu, Otelu.

Mogao bi se nabrajati čitav niz drugih žigonovskih rediteljskih inovacija, novih viđenja klasike domaće i strane, npr. Krležine Agonije, Šekspirovog Otela, Dostojevskog, Čehova posebno. Njegova zaljubljenost u rusku klasičnu književnost i dramu je poznata, a iz iskaza u ovoj knjizi doznaćemo i zašto.

Moram da napomenem, što je široj kulturnoj javnosti, ali i pozorišnom svetu nepoznato, da su u Moskvi, u izdanju Malog teatra, objavljene 2005. godine Žigonove teatrološke studije o Šekspiru, Dostojevskom i Čehovu, pod naslovom Monolog o teatru. To je, koliko znam, prvi naš pozorišni umetnik čiji su radovi prevedeni na ruski.

Da bi slika o Žigonu bila što potpunija, napomenuću da autorka nije previdela da zabeleži i njegove gotovo usputne samoironične iskaze, kao što je onaj o svom talentu za pisanje:
– “Ah mila, ja to samo pokušavam da zapušim rupu kroz koju veje besmisao”.

Ili crnohumorni predosećaj kraja: “Sanjao sam čudan san. Kažem ja nekom: “Gotovo je sa mnom, ja sam otpevao svoju galebovu pesmu”, a on kaže: “Ne kaže se galebova pesma, već labudova pesma”. Ja se zbunim, pa shvatim da je taj u pravu i konstatujem obradovan: “Dobro je, onda još neću umreti pošto ne režiram Labudovo jezero”.

Doživljaj sveta i umetnosti kod Žigona ide kroz prizmu muzike. Zato nije slučajno što mu je simfonija omiljena muzička forma. U muzičkoj harmoniji video je rediteljsko rešenje pozorišne predstave.

Najširom čitalačkom krugu biće najintrigantnija Žigonova razmišljanja o ljubavi, braku, o svim pojedinostima koje život čine.

U svemu dolazi do izražaja Žigonova potreba da pojavama oko sebe i u sebi, sa lakoćom, daje pravo ime.

Uz sve čestitke na istrajnosti, visprenosti i umeću ophođenja sa takvim umetnikom kakavje bio Stevo Žigon, moram da izrazim veliku zahvalnost autorki što je ovom knjigom trajno sačuvala uspomenu na neponovljivog umetnika, koji će ostati trajno upisan u istoriji savremenog srpskog pozorišta.

Ako dođe do drugog izdanja, voleo bih da se legende za tri štampana fotosa isprave odnosno dopune. Na strani 13, umesto u Dunavu stavi u Dahau, na strani 62/63. dopiše na fotosu sa Stevinog venčanja da je između mladenaca kum Veljko Marić, kompozitor, a da na strani 148. budu upisana imena četvoro naših prvih studenata na školovanju u Lenjingradu: Ljube Bogdanovića, Ognjenke Milićević, Miroslava Belovića i Steve Žigona.

Na kraju, želim da dodam da sam i sam ponešto dodao u slavu Steve Žigona, priređujući 2003. godine obimnu monografiju o njemu kao dobitniku “Dobričinog prstena“. Tokom rada sa Žigonom upoznao sam dobro njegov način razmišljanja, njegovu umetničku poetiku, koju sam sa radošću prepoznao u romanesknoj dijaloškoj prozi Mare Knežević Kern.

Žigona sam prethodno dugo godina poznavao kao reditelja, sarađujući po profesionalnoj dužnosti u Novom Sadu i Beogradu. Ali, družeći se intenzivnije s njim poslednjih godina, pre njegovog konačnog odlaska sa ovog guravog sveta, stekao sam u njemu istinskog prijatelja, sabesednika nepresušnog vrela ideja. Ujedno sam prepoznao u njemu velikog patriotu, koji je u Beogradu i Srbiji zauvek našao svoj izgubljeni zavičaj.