U potrazi za sopstvenim mestom u novonastalim društvenim, socijalnim i samim tim kulturnim okolnostima Sterijno pozorje, iz godine u godinu, biva koncepcijski rastrzano između: populističkih, (u okviru kulturne industrije formatizovanih u festivale) do bitefovskih modela, od transkontinentalnih do jugonostalgičarskih i od hermetičkih do pamfletističko-ideoloških predstava.

Izgleda da je Sterijno pozorje sustigla sudbina Sterijinih i Nušićevih junaka koji neće da budu baš ono što jesu, jer im se to što jesu čini nedovoljnim, a sve drugo boljim, većim i lepšim.

Na ovogodišnjem Pozorju, od ukupno 80 predstava, koliko ih je iznedrila pozorišna produkcija, selektorski tim je imao da bira i izabere četrnaest: od kojih sedam u konkurenciji za nacionalnu dramu (čitaj domaći dramski tekst) i sedam u konkurenciji za nacionalno pozorište (predstava po tekstu stranog dramskog autora), što je po brojnosti predstava u konkurenciji gotovo duplo više nego na prošlogodišnjim igrama.

Usled raznoraznih prekrajanja i izmena koncepta prethodnih godina, ovogodišnje Sterijno pozorje izraslo je u manifestaciju, koja u sebi sadrži, osim gore navedenih, i mnogo drugih paralelnih, pratećih programa: koprodukcijske predstave, selekcijske ali ne i konkurentske, inostrana gostovanja, Pozorje mladih, javna čitanja dramskog teksta, seminare, izložbe, međunarodni simpozijum... i koja je obimom prerasla nekadašnje igre i naizgled nadišlo nekadašnji sterijanski tvorački karakter, a koji se selektorski “trojac” (Vladimir Kopicl, Svetisla Jovanov i Nikola Zavišić), u obrazloženju trudio da nam predoči kao: “intrigantne predstave koje donose novu energiju, novu vrstu akcije i novu osećajnost”.

Pa ipak nije kvalitet produkcije razlog za povećanje broja predstava, što u obrazloženju žirija stoji, već potreba da se zabašuri ukidanje dosadašnjeg koncepta Sterijinog pozorja kao festivala koji neguje domaći dramski tekst. Iz usta jednog od tri selektora, Vladimira Kopicla, doseglo je do nas i ne tako nedokučivo dovijanje čemu bi Pozorje trebalo da posluži u budućnosti, jer kako kaže: “većina ozbiljnih festivala danas ne žele da budu samo poligon umetničke igre nego razmišljaju o tome koliko su sveobuhvatni i održivi, i u kojoj meri su potentni da pojačaju kulturni i kreativni potencijal sredine u kojoj se održavaju”.

Da je sredina u kojoj se Pozorje odigrava već dostila pomenuti potencijal – uverava nas ovogodišnji direktor Sterijnog pozorja, Ivan M. Lalić, kojem je još ostalo samo da se potrudi “da na dinamičkom i energičnom kulturnom modelu Novog Sada, kreira matricu uspeha koja može svuda da se aplicira”, pa i za njegov ukus kako sam kaže “u presporom Beogradu”, pri tom izjavivši da ga je “u novosadsku sredinu doveo osećaj perspektivnosti severa (za razliku od juga). Uostalom, Srbi se od Čarnojevića pomeraju na sever, zar ne!” – uputio nas je ozaren direktor Pozorja, (zanet sopstvenom prenapregnutom ambicioznošću) najavivši nam svima svetlu budućnost na severu, zauvek ukinuvši dilemu da li je Srbima mesto na zapadu ili na istoku.

Nije dakle Sterijno pozorje tu gde jeste i dokle je stiglo ni zbog sebe, ni zbog sopstvenih programskih postignuća u obliku domaćeg dramskog teksta, ni zbog umetnosti, ni zbog pozorišta, već da bi pomoglo u stvaranju Novog Sada kao kreativnog grada u kome će Pozorje, Zmajeve dečije igre, Infant, Nomus, Sinema siti biti sinhroni i tako stvoriti novi Edinburg, pa mu, u tom smislu, i ne smeta što je čuo da neki pričaju da će se “igre” utopiti u Egzit, a da: “ako je nekom to svaštarenje, to je zato što u svetu tako i izgleda kreativna industrija i da se tako (mešanjem nacionalnih programa sa raznim drugim) privlače nove ciljne grupe” pošto on, kako je istakao, ne želi da se bavi medijumom koji zadovoljava mali broj ljudi.

S druge strane, sam nukleus tj. uprava instituta Sterijnog pozorja je na propratnim manifestacijama (kao što su: okrugli stolovi, zatim, umetnička radionica u saradnji sa Art klinikom, – javno čitanje dramskog teksta i izdanja (časopis Scena –u poslednjem broju donosi prevode tekstova savremenih Nemačkih pisaca) veoma afirmativno govorio o razvojnim tokovima “najsavremenije srpske drame u okviru u kom se formira za postteatar kao iznad svega poetski tekst” zalažući se očigledno za elitistički pristup Pozorju i pozorištu. U prilog tome Ivan Medenica doskorašnji selektor Sterijnog pozorja očekuje da je ovogodišnje Pozorje “prekretnica na kojoj će se pokazati da li će pobediti sjajna estetika Mijač-Egon tradicije ili nova estetika post-teatra” kojoj će kako je najavio biti posvećen i projekat Sterijnog pozorja i Muzeja pozorišne umetnosti štampanjem zajedničkog tematskog broja časopisa Teatrona i Scene. Time bi Pozorje, očigledno, preuzelo na sebe projektovanje razvoja estetike pozorišne umetnosti u nas umesto da se kao dosad zadovoljava time da samo prati, beleži i vrednuje proteklu pozorišnu sezonu.

Postignuća savremenog nemačkog teatra koje nam na ovogodišnje Pozorje stiže kao glavni uzor i nadahnuće evidentna su: kroz tekst, nemačke dramaturginje Dee Leor u predstavi Nevinost, (u režiji Dejana Mijača), zatim kao uticaj kroz prevedene drame u Sceni, koje su inspirisale Maju Pelević, (pobednika na konkursu Sterijinog pozorja za domaći dramski tekst Svi smo mi Miki Maus) i kroz režiju Ane Tomović, (Nemačkog stipendiste Gete instituta za studijski boravak u Talia Teatru u Hamburgu), u prvonagrađenoj predstavi Brod za lutke, Milene Marković.

Izvedene su i dve koprodukcijske predstave, Sterijnog pozorja sa JDP; Nebeski odred po tekstu Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića, (dobila nagradu na prvom pozorju pre 54. godine) a koprodukcijska saradnja sa Narodnim pozorištem u Beogradu iznedrila je predstavu: Svi smo mi Miki Maus, (pobednik 2007. na konkursu Sterijinog pozorja), po tekstu Maje Pelević sa “poetikom koja pripada postdramskoj formi, tačnije, vrsta postdramskog skripta” kako njen izbor obrazlaže Svetislav Jovanov i tako izgleda simbolički zatvara (čitaj ukida) krug 54-godišnjeg negovanja domaćeg dramskog teksta.

Ovim dvema koprodukcijama direktor Pozorja smatra da je ispunio onaj deo obećanja da će Pozorje ostati “platforma za razvoj domaćeg dramskog teksta” mada, kad je budućnost u pitanju naglasio je direktor Lalić: “koprodukcija će biti samo u slučaju ako bude dovoljno novca” tj. valjda ako štogod preostane nakon što se realizuje sve ostalo u megalomanski zacrtanom konceptu festivala.

Takmičarski deo, onaj koji se ticao domaćeg dramskog teksta nije nosio nikakvu mogućnost nekadašnjeg uzbuđenja i neizvesnosti, kada je izbor pobednika bio u pitanju, u večeri grandes finala, i sveo se na puki formalizam. Mogućnosti za dobijanje nagrade za domaći dramski tekst bile su već unapred sužene na svega dva autora (od sedam drama, koliko ih je u konkurenciji) i to dva teksta Milene Marković: Šuma blista, Brod za lutke i jedan Uglješe Šajtinca: Lepet mojih plućnih krila.
Tekst Vide Ognjenović Je li bilo kneževe večere? već je ovenčan Sterijinom nagradom pre dvadeset godina, a izbor jednog od preostalih sedam tekstova (Nušićev Narodni poslanik; Sterijini Rodoljupci; Laze Lazarevića Švabica i Meše Selimovića Derviš i Smrt) obesmislio bi i same razloge (afirmaciju teksta i autora) nastanka ovog konkursa.

Sam izbor predstava i dodela nagrada potvrdili su koncept festivala kao festivala rediteljskih predstava i mada je Milena Marković, zaista, zasluženo dobila nagradu za svoj tekst: Brod za lutke sigurno je da bi nagrada imala veći značaj da se u konkurenciji našlo još sveže napisanih i igranih dramskih tekstova srpskih pisaca, a sasvim je izvesno da bi to bio i dalji podsticaj za razvoj dramske literture na srpskom jeziku da se to i htelo. Ovako kako je sad, sve u okviru ovog festivala samo je još naizgled i forme radi u vezi sa domaćim dramskim tekstom, te tako Sterijino pozorje i ove sezone zamenjuje svoj dugogodišnji sigurni recept za uspeh (na kladioničarskom ruletu, ovogodišnjeg “nemačkog favorita”) za epigonstvo u vidu postdramske avanture (ma šta to značilo).