Milena Pavlović, po ocu Barilli, rođena je u Požarevcu 5. novembra (23. oktobra) 1909. Kći Danice Pavlović koja vodi poreklo od Save, najstarije kćeri vožda Karađorđa Petrovića. Otac joj je Bruno Barilli, Italijan, pesnik, kritičar i muzičar, istaknuta figura u kulturnom i javnom životu svoje zemlje u to doba.

Školovala se u Bergamu, Rimu, Nici, Požarevcu, Gracu i Beogradu. U Beogradu je diplomirala 1926. na Kraljevskoj umetničkoj školi. Školovanje nastavlja na minhenskoj akademiji.

Prvu samostalnu izložbu priredila je u Beogradu 1928. Putuje u Španiju 1931. i u tamošnjim muzejima studira stare majstore. Potom boravi u Londonu, a u jesen 1931. prelazi u Pariz. U Parizu će s prekidima živeti do 1939. Od 1934. objavljuje poeziju u italijanskom listu Quadrivio. (U Rimu je 1916. napisala svoju prvu pesmu.)

Stiže brodom u Njujork 27. avgusta 1939. Zbog rata u Evropi ostaje u Njujorku. Izlaže. Slika portrete, bavi se likovnim dizajnom.

Decembra 1943. udaje se za Roberta Goslena. Povređuje kičmu prilikom pada s konja u proleće 1944. Umire iznenada 6. marta 1945. od srčanog udara.

Milenini posmrtni ostaci preneti su 1947. iz Njujorka u Rim.

Miodrag B. Protić objavljuje prvi posleratni kritički napis o Mileninom slikarstvu u NIN-u 1955.
Prva Milenina komemorativna izložba otvorena je 1955. u Beogradu.

Milenina memorijalna galerija otvorena je u Požarevcu 1962.

Prva obimna publikacija o Mileninom delu i životu pojavila se u izdanju Muzeja savremene umetnosti u Beogradu 1979.

Milisav Milenković
Sto godina od rođenja Milene Pavlović Barili

Ove godine se navršava sto godina od kako je u Požarevcu, ratarskoj i trgovačko-zanatlijskoj varoši rođena Milena Pavlović-Barili, velika srpska slikarka i poetesa, a prošlo je više od šest decenija kako je tada mladi Miodrag B. Protić došao u dodir sa njenim slikama i pesmama, i u njih proniknuo. Upravo je ovaj slikar i likovni kritičar, potonji akademik, skinuo koprenu zaborava sa njenog umetničkog dela i predstavljajući ga kulturnoj i umetničkoj javnosti, tu ga i zanavek usadio, nastanio.

Posetilac koji zastane na ulazu u dvorište Milenine rodne kuće, pred muralom na kome je požarevački slikar Pavle Miladinović kopirao njen autoportret sa kičicom, u impozantnim razmerama, skoro neminovno će u sećanje prizvati reči Žana Kasua: “Prelazeći pogledom preko tih (Mileninih) slika, setio sam se koliko sam ih voleo i da sam napisao članak povodom jedne njene izložbe u Parizu, pre mnogo godina. A kako ih ne bih voleo iz dubine srca, te lepe crteže jasnih i velikih linija, čudne i pomalo tužne, a tako tanane i savršeno poetske? Danas, njih vole mali požarevački učenici. Milenina rodna kuća im je isto tako bliska kao i njihova škola. Oni odlaze tamo da razgledaju to čarobno carstvo slika, koje će možda nekoga podstaknuti da poveruje u blagonaklonost vila. A lepa mlada devojka koja je crtala te vile i koja im je tako ličila, ostaje u njima zauvek jedna vila, sveta zaštitnica njihovog mesta, anđeo njihovog detinjstva.”

A tog anđela Milena je još u detinjstvu naslutila, sva u čežnji, da “nigde nebo nije tako lepo, kao iz mog dvorišta.” I ta linija trajno spaja njeno detinjstvo i detinjstva svih onih koji joj dolaze u pohode, a nisu zaboravili vilinsku čednost svojih dvorišta i detinjstava.

Milena Pavlović je rođena u ratarskom i trgovačkom Požarevcu 5. novembra 1909. godine i sem te čarolije i lepote neba iz sopstvenog dvorišta, nije ponela neke lepše uspomene na rodni grad. Odbijana je za posao učitelja crtanja i lepog pisanja u požarevačkim školama. To je dalo povoda romansijerki Mirjani Mitrović da pišući roman Autoportret sa Milenom napiše ispovednu rečenicu Mileninu: “Moja umetnost i moj zavičaj nikada se nisu naročito slagali.”

Milena je sa sedamnaest godina života. 1926. godine, prvi put izlagala u Beogradu, na kolektivnoj izložbi u Umetničkoj školi; sa devetnaest godina imala je, 1928. samostalnu izložbu u Novinarskom domu u Beogradu. Izlagala je potom u Požarevcu, kao i u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, da bi u rano proleće 1930. otputovala van granaca Jugoslavije. Narednih devet godina, ona je na relaciji London-Pariz-Rim, gde živi, slika i povremeno izlaže. Neprekidno je u vezi sa najistaknutijim predstavnicima evropske umetničke avangarde: Bretonom, Koktoom, Đorđom de Kirikom, Lotom, Valerijem. Među kupcima njenih slika su Malaparte, Pitigrili i dr.

A onda, u samo predvečerje Drugog svetskog rata, 1939. Milena odlazi na put preko okeana, u Ameriku. Naravno da je i tamo prati odjek iz evropskih metropola i umetničkih krugova, te njene izložbe u Njujorku i Vašingtonu zaokupljaju značajnu pažnju istaknutih kritičara i galerista. Poseban je njen udeo u bogaćenju američkog modnog dizajna. Od ilustracija u modnim časopisima, kreiranja kostima za baletske predstave, do inscenacija opera Đan Karla Menotija.

Naglo i neočekivano u 36-oj godini života umire u Njujorku 6. marta 1945. I posle smrti, za njom lebdi ona anđeoska aura večnosti, u kojoj su sjedinjene slikarka i pesnikinja.

Sva zaneta astralnim prostranstvima, ona je nepatvorenim umetničkim izrazom upućena ka kosmičkim predelima trajanja, čovekovog smisla i opstajavanja umetnosti kao najmudrije životne odrednice.

Milena je svoj integralni poeteski govor, i slikom i stihom, gradila, podjednako na renesansnom sanzibilitetu, slovenskoj osećajnosti i na iskustvu evropskih tokova i pravaca u slikarstvu i poeziji. Ostaje otvoreno pitanje koliko su njena poznanstva i drugovanja sa nadrealizmom i nadrealistima, na samom njihovom izvornom nastajanju i zračenju bila delotvorna i izazovna za njeno ukupno umetničko delo. Svakako da je najjednostavnije reći da je poetika Milene Pavlović Barili izgrađna kao sinteza prirodnog dara, umetničkog obrazovanja i sticanog iskustva. Njena platna i njeni stihovi su je predstavili kao svetsku figuru i pojavu koja je svoju misao i svoj san umela, smela i mogla da ubedljivo saopšti svetu.

Moderna, a kosmički zaneta, uspostavljala je, snagom intelekta, slutnje i umetničkog dara liniju poezije koja komunicira jezikom univerzalno simboličkog i metaforičkog. Elegantna u stihu, nežno odnegovanih i ranjivih emocija, a opet svevremeno i trajno sugestivna, dovoljno lična, a nepristrasna.

Pamtimo slike: “Usnula devojka sa pticom”,“Žena pred rešetkom”, “Devojka sa sokolom”, “Anđeli”, “Pomona“, “Autoportret” iz 1938. i druge; a iznad i pre svih “Veneru sa lampom” i “Melanholiju”. Na svim ovim slikama su vetrovitim naletima razvijorene kose. Ma koliko one doprinosile dramskoj lepoti slika i činile ženske likove prepoznatljivim, izazovno je zapitati se: jesu li to one mitske kose koje u kletvi raspliće heroina-žena, svejedno majka ili sestra, izričući kletvu u srpskoj epskoj poeziji? Je li pak to samo ona žudnja, slična žudnji Dalile da Samsona ukroti podsecanjem njegove kose? Ili se u ovoj opsesiji kose može samo potražiti nužna vizuelnost botičelijevsko-mediteranskog temperamenta i senzibiliteta.

Milena Pavlović Barili je svoj životni i umetnički san neprekidno pretakala iz poezije na platno, kao što je sa platna hvatala svetlosne i misaone odsjaje i pretapala ih u žar poezije. Ne deleći njenu ličnost i umetničko biće na pesničko i slikarsko, nesumnjivo najveći dokaz njenog pesničkog dara jeste njeno slikarstvo, kao što je opet njena poezija najautentičnije žarište njenih usplamtelih slika, podjednako telesno i vantelesno. Zanos kojim su slike slikane jesu rečiti dokaz da je kičicu držala ruka, a slutilo oko autentičnog pesnika. Njeno pohođenje nadrealizma i poetike metafizike je bio izazov pesnika koji je trajno ovaploćen u likovnim realnostima.

Onaj pogled iz dvorišta detinjstva, kao da je bio pomućen slutnjom smrti. Sedmogodišnja Milena je 12. novembra 1916. u Rimu bolno dozivala leto i onda zajecala: “Al’ ja neću da ga dočekam, neću da ga dočekam na ovom svetu!”

Veliko lirsko platno Milene Pavlović-Barili razapeto još u ranom detinjstvu, kada je kao sedmogodišnja devojčica naslutila da je “ovaj svet sanak, samo sanak lep” ostalo je nedovršeno, nesvedeno i zauvek otvoreno, podjednako za one sklone poeziji ili slikarstvu.

Njen život i stvaralaštvo prekinuti su upravo u godinama punog, obilnog i zrelog stvaranja. Rođena je 5. novembra 1909, a umrla je 6. marta 1945. godine. Tih nepunih trideset šeset godina su legitimisane slikarstvom, poezijom, ukupnim opusom njenog života.

Milena je podjednako originalna i kao slikar i kao pesnik. Njene slike su blještavom svetlošću zasenile njenu poeziju, a svojom zavodljivošću često su činile da kad se govori o njoj, Mileni-slikaru, usput se progovori I o Mileni-pesniku.

Često su to poređenja i pokušaji nalaženja srodnih motiva, slika-stihova i motivskih raspoloženja
Poezija Milene Pavlović-Barili se mora čitati i doživljavati kao samostalna i samorodna stvaralačka linija njenog umetničkog bića. Raskošna maštovitost, elegantno oblikovane emocije, ženska, intuitivna strepnja pred velikim temama sveta i umetnosti u kojima se sa nesigurnošću kretala – samo su prvi utisci iz neposrednog susreta sa njenom poezijom. Jer, već u narednom sloju, ona uznemireno treperi pred kosmičkim tišinama i burama, noseći tu astralnu jezu u svojoj duši koju vremenski i prostorno premeravaju šestari vremena što neumitno stražari nad krhkom ljudskom prolaznošću.

Njena poetika nije prihvatala ni nacionalni, a još manje lokalno-folklorni milje zavičaja.
Svakako da su njena početna školavanja na strani, a potom druženje sa evropskim nadrealistima i dodir sa novim idejama uticali da Milena, slikar i pesnik, izrazom i tematskim određenjem bude okrenuta univerzalnim značenjima, a metaforika njenih stihova i nadrealnost kompozicija budu u dosluhu sa onim što je kao misao ili likovno ovaploćenje plamsalo na umetničkom nebu Pariza, Rima ili Londona.

“Milenu je zato nadrealizam jedino i privlačio kao mogućnost poetskog ispoljavanja – vizije pesnika postajale su opsesija slikara koje su, i suprotno, sa površine njenih platana prelazile u šapat njenih stihova” – piše Miodrag B. Protić, taj najdragoceniji i najpouzdaniji poznavalac i tumač celokupnog opusa Mileninog, uspostavljajući prirodni spoj, prepoznajući pupčanu nit između “vizije pesnika” i “opsesije slikara”.

Milenin život i Milenina umetnička pređa se neprekidno tkala i prelazila iz kruga u krug. Počev od onog zavičajnog do onog koji se oko nje splitao u Njujorku, nju je neprekidno pratila čežnja za detinjstvom, onim “odjekom detinjstva” koji se neprekidno ponavlja i njenoj tajnoj slutnji da je mogla da bude /“mala plava devojcica/u cveću rezede/među belim krilima golubice/devojčica koja se igra sa Odjekom/na obali jezera jednoga ogledala.”/ Taj najveći čežnjivi krug se oko nje stalno savijao i ispunjavao joj dušu i emocije. Već zrelih godina, okružena dalekim i stranim svetom, daleko od privida spokoja koji nude zavičaj i minula doba dečjeg razdraganog življenja, ona ga umetničkim krikom doziva,oživljava i sebe u njemu štiti.

U Njujorku, kamo je stigla 1939. godine, pred Drugi svetski rat, ona je priznati slikar i pritajeni pesnik, sa stihovima rasutim po časopisima Evrope. Posle zlopaćenja i lutanja i ovde počinje Milenin uspon. Od ilustracija koje radi za Vog, do inscenacija muzičkih dela Đan Karla Menotija razvija se lepeza njenog uspona i afirmacije. Paralelno sa usponom, kao da oživljaju i traume njenog ličnog i emotivnog života. Uvek teške i, skoro, neprebolne.

Onako kako je pevala i slikala Milena je tako i živela. Milena peva onu nevericu koja obuzima intelektualca i pesnika zanetog prostorom koji čudovišno preti hladnoćom i prezirom, prostanstvom i samoćom. Milena “usred zvezdane jeze” vidi gde “spava nejasna tuga”, univerzalno, ubedljivo i trajno osećanje koje ispunjava njenu ličnost, u kome nazire svoje neverne anđele.

Milena živi život umetnika, tih emotivnih i strasnih ličnosti i sledi njihove puteve, nevoljno upućena onim što je u njoj samoj. Ljubav je i u njenom životu ostavljala svoje slatkogorke tragove i plodove. Kroz njen život je prošao i zauvek se utisnuo Rodrigo Gonzales, kubanski pijanista, koga je srela u Rimu 1932. godine. Kupio je njen auto portret i kao da je želeo da sem umetničkog poseduje i lik one “koja je lepa poput svojih platana”, kako se izrazio Žan Kasu. Kasnije, onako kako biva u životnim romanima, Rodrigo Gonzales najpre odlazi, a potom nestaje, a kasnije se i ženi drugom ženom. Neizmerno propativši Milena slika “Portret Kreolca sa Kube” 1935. godine i to je jedna od retkih slika koju nosi sobom u Ameriku. Srela ga je tamo samo jednom i okončala tu vezu.
U Njujorku je srela i Roberta Tomasa Goslina sa kojim se i venčala. On je imao dvadeset šest, a ona trideset šest godina. Puno je neizvesnih i kontroverznih detalja iz njihovog kratkotrajnog zajedničkog života. A onda dolazi onaj bolan i tragičan trenutak o kome svedoči Margaret Maleri u svojoj izjavi datiranoj “18. juna 1935. godine u Požarevcu”, a prenosi je Adele Macola u svojoj knjizi Aljuae passeris (izdanje “Clio”): “Milena je umrla iznenada i neočekivano. Smrt je bila “grom iz vedra neba”, za sve prijatelje. Gospođa Maleri je čula da se otrovala pilulama za spavanje, jer ih je uzimala bez dovoljne kontrole. Tačno je da je pala s konja i povredila se, ali to nije bio uzrok smrti.”

Milena se nije probudila 6. marta 1945. godine u Njujorku. Umrla je u snu. Njen život ostao je utisnut na njenim platnima i u njenim stihovima. Možda taj njen umetnički san i jeste ubedljiviji od života koji je kratko živela.

Pamteći Milenu, njen lik i njene emocije, njenu pripadnost umetnosti i nacionalnom biću, treba pamtiti i reči Đan Karla Menotija, velikog američkog kompozitora i Mileninog prijatelja koji je na pitanje Adele Macola da li se ona osećala Italijankom, Srpkinjom ili Amerikankom, rekao: “To ne mogu da znam, ali Amerikankom sigurno ne. Niko se od nas nije osećao Amerikancem. Italijankom? Ne, mislim da se osećala Srpkinjom. Naravno, osećala se Srpkinjom”.